Нобеловац Хандке преводиоца види као даровиту и суптилну природу, пуну енергије, воље и стрпљења, који унутрашњи систем једне творевине, развијан на сложеној језичкој игри, претвара у други, уз упорно настојање да дух тога система и поступак његове реализације осмисли кроз нову креативност и пренесе је што даље, до читаоца неког другог културолошког хоризонта о коме се никад није ни помишљало.
У повести “Поподне писца” Писац се са рубних делова града спушта у центар да оствари „свезу” међу њима у целост слике јединственог урбаног бивства, али и да се нађе са преводиоцем свога дела који је дошао из иностранства, уредно идући „траговима” једне књиге чија се радња управо ту одигравала, и која ће бити предмет његовог рада у другом језику који постаје нови медијум текстуалног распрострања дела. У ресторану, у коме је дошло до сусрета, између Закаснелог и Одговорног, тај старији човек развија дискурс о свом двоструком искуству - бившег писца и садашњег преводиоца, у коме је укрштај дубоке смислености два вида стварања.
У почецима свог ауторског писања он је „видео свет у себи као поуздан низ слика које је требало само да гледа и да их описује” у њиховом надолажењу. Међутим, временом, ти „јасни обриси” слика су се губили у процесу „сагледавања себе изнутра” јер овај унутрашњи свет имао је своју особиту динамику коју је требало следити. У замишљају кад би њему/његовој „нутрини било дато нешто попут пратекста”, што би било „поузданије”, „непотрошног у времену”, а он, удубљен у њега, само га пренео на папир, што би било налик „са-писању”; нешто као превођење само слуђеног „тајног пра-говора”. И шта му се дешавало? Увек када би покушао, било фрагментарно или системски, схватио је да се то дешава само повремено и у „крхотинама”, које постају све мање значајне и нешто сасвим непланирано. Почео је прво да осећа грех у настојању да дешифрује „пра-текст” у себи, тј. кодну суштину свога јаства, потом би то прешло у „страх”,у нема продужена „седења и чекања”, да би на крају уследила одлука: „Ништа више своје”.
Тако је бивши писац постао Преводилац који саучествује у нечијем стварању, али не закорачује у главну улогу ствараоца. Спознао је разлику: „Стварање је неизвесност; преводилац „поседује извесност”. У првом случају себе је видео као немоћног издајника самога себе; у овом случају као потврду поузданог себе, врачање полета кад пронађе праву реч, а не изостају и радости, „доживљена чуда”. И још једна спознаја Преводиоца упућена Писцу: „Тако, приказујући, највише могуће лепим, твоје ране, скривам ја своје”. Писац је, након тога, у Преводиоцу видео „сенку пријатеља” који, док се креће, не иде праволинијски, већ у цик-цак, са ташном рукописа у руци која прераста у корпу, а она у онај ковчег у коме је Мојсије као новорођенче пуштен низ реку Нил која, овде, сакрива једно друго „новорођенче”. Алегоријски заокрет на још једно дело у настајању Преводиоца, које се доживљава као његова нова објава.
О природи превођења Петер Хандке ће говорити и у другом медијуму (Разговору са Жарком Радаковићем), не другачије у односу на дискурс из “Поподне писца”. На питање саговорника да ли је превођење као писање, односно није ли оно „поновно писање”,Петер Хандке, из позиције биполарне искуствености одговара - подвлачки разлику: „Превођење није исто што и писање”, али јесте креативан чин, у језику стваралачко. При томе, завршавајући изузетно ефектном поетизацијом тога (и једног и другог чина): „превођење је врста писања у коме предмет видим како светлуца под водом - тамо негде испод површине. Можеш да гњураш, при чему видиш куда гњураш. Зауставиш дах, загњуриш се, видиш га, можеш да га пронађеш... Док је писање... ту само знаш да тамо испод воде има нешто, но никад не знаш дали ћеш га извући на површину. Не видиш га... А то је другачије.”
Преводиоци су, по Хандкеу, скривени и самотни преносиоци/јеванђелисти унутрашњих светлости духовних твораца, бивајући и сами испуњени њиховим одсјајима.
Часлав Ђорђевић
Одломак из студије „Петер Хандке: азбучник
читања”, Агора, Нови Сад 2022.
