Трагови затечени и заточени у писаном отиску разоткривају нам језичку зачудност, изводе нас из загонетке у, опет, удвојену одгонетку која изнова опстаје као загонетна финеса преводиоца чија инвентива, својеручно изнова, у превођењу, очарава, ако хоћете писца и самога читаоца. (Драгиња Рамадански: књижевне коњушнице, есеји, Културни центар Новога Сада, 2022).
Пред читаоцем, ако јесте радознао, јесу стилске архивалије у расплету, аналитички разјашњене до најситнијих детаља, детаља корисних за уочавање стварања и остварења, врашки посао сажето и сапето представљен. Писано плетиво пред читаоцем јесте расплетно и уочљиво оверено практичним лингвалним чињеницама у пуном финиширању мисли. Није лако преведено књижевно дело осликати пред враголијама и зачкољицама сопственог језичког образа у лавиринту затечене збиље. Није исто читати и рашчитавати. Језик је квартирни трезор пун речитог звекета сатканог од бола и туге, златног усхита пуног смеха до стрмоглавог пада у раскораку раскринкане светлости и таме, сваки језик је упад у нервни систем и креативца и онога загледаног у креативну предоyбу. Још давно је Марсел Пруст устврдио да је сваки читалац стваралац сам по себи. Ко супротности тражи у супротностима се и нађе, али овде је пуноћа васцеле речи у сналажењу уз одговор на питање: како не лутати ишчитавањем књижевних значајки и знакова. Трактат Драгиње Рамадански, изложен у пет циклусних квадратура, јасно је контрапунктиран са упоредним значајкама за и против у менама временских урнебесника.
Врашки довитљивим стилом написана је ова књига о дослуху писца и преводиоца, а за ону трећу читалачку страну. Да ли Драгиња Рамадански, помало пародично загледа књижевни дискурс животне мислености у књигама?! Зар није и Винавер пародијом уверавао у моћ написаног?! Стара школа новог форматирања. Насловљавајући свој есејски вез ауторка је, не случајно, навела познату метаморфозу „човека у коња или кентаура, и обрнуто“. Уочено указује и на шаховске потезе. „Зло ваља нотирати, али и разумети... Без понирања нема велике уметности ни великих судбина.“ Вечити презент је присутно одсутан, колико данас већ сутра ће бити јуче. Није лако опризорити стварност. Да, како се снаћи међу лицима „градских трчилажа и пришипетљи“, како вели Достојевски у приповедној фрагментарији „Село Степанчиково“, ваља заћи међу есејске спекуле Д. Рамадански. Током читања овога трактата, изнова сам разлиставао приповедне значајке Ф.М.Достојевског, и бива ми утврдно јаснија Фројдова наднетост над приповедним делом руског генија, ево како на интригу сна гледа писац у причи „Сан смушеног човека“, поткрепљујем разлог Фројдовог сазнајног интереса, Достојевски записује: „Сновима, изгледа не диригује разум, већ жеља, нити глава, већ срце, а међутим, какве је веште обрте понекад изводио мој разум у сну! Са њим се у сну дешавају сасвим несхватљиве ствари.“
Д. Рамадански у превођењу са руског и мађарског језика печатно је урасла у несаницу. Њен преведени духовни немирни унос сваком фрагментаријуму је удахнуо и до пуног лимита особни оригинал над оригиналом, поуздано путовање и часну авантуру из језика личног урнебеса у језик, опет, оностране животне карневалије. Музика и ликовна уметност јесу разговорни универзум као што је и преводилац лингвални складник света природног пејзажа другачијих планина, клисура, низина, водених делти, фјордова, океанских обалских ширина и вулкана на атласним мапама духовне топонимије.
Читајте Драгињу Рамадански да би се снашли на књижевним раскршћима и да би спознали колико стилист/читалац живи у вама, јер шта је читалац, ако није посебан преписивач сопственог ега туђом руком написане исповеди.
Милутин Ж. Павлов
