О писцу „Сеоба”, „Дневника о Чарнојевићу”, „Романа о Лондону”, „Лирике Итаке”... говорила је др Горана Раичевић, редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, ауторка обимне монографске студије „Агон и меланхолија. Живот и дело Милоша Црњанског”, за коју је добила низ књижевних признања, од Награде „Лаза Костић“ Новосадског сајма књига, Награде „Николај Тимченко“ истоимене задужбине у Лесковцу и Награде „Никола Милошевић“ Радио Београда, до Медаље за очување културног наслеђа Културног центра Војводине „Милош Црњански“.
У уводном слову академик Миро Вуксановић је напоменуо да је о Црњанском писано много, с похвалама и без њих, добронамерно и пакосно, с напором да се уклони његова реченица из 1919: „У животу ја се увек претварам, на папиру никада“. „Речено је да су око Црњанског скупљане полуистине и то га је коштало иако нам није ништа дужан, иако смо његови дужници. И нико, осим Црњанскове задужбине, од историчара српске књижевности, ни обимом, ни временом, ни начином, ни с толиком оданошћу, не умањује наш дуг Црњанском као што то ради професорка Горана Раичевић”, навео је академик Вуксановић, подсећајући на то да је она у својој дисертацији проучила есеје Црњанског, потом у двема књигама окупила и коментаре романа „Дневник о Чарнојевићу” и књижевна пријатељства „јединственог српског писца, оригиналног у сваком жанру који је својом речју украсио”, те да је недавно изашао и први том Црњанскове преписке, који је приредила с дописним чланом САНУ Миливојем Ненином.
„Пре две године, у Академској књизи, објављено је дело Горане Раичевић Агон и меланхолија. Прва именица упућује на судар и промену, на витештво и такмичење, на Црњанског као човека нарочитих склоности. Друга именица свим својим значењима сенчи књижевне саставе Црњанског. На осам стотина повећих страница, у поглављима са досетљивим називима, прегледно и поуздано, уз мноштво извора и навода, казујући редом, уједињено је оно што је најтеже учинити и тако смо добили биографију писца и биографију његове књижевности. Књига Агон и меланхолија чита се, и као животопис, и као тумачење, и као историја културе и друштвених односа у целини, и као документарни роман о веку који је једини са два светска рата, и као доказ да се о писцу и његовим књигама може писати јасним и блиским речима, без учености која себе поништава олако прихваћеним и рогобатним терминима. Ко зна знање уме и да га каже”, порука је академика Вуксановића.
М. С.
