Да не идемо толико далеко, иако време заправо и не игра улогу код ствари извучених из складишта вечности: да није било Џојса ли би Даблин заузео своје место на листи бесмртних градова, а захваљујући моћној Yојсовој творевини, он би на оваквој (не)постојећих листи сигурно био озбиљан такмац за место шампиона. Москва, исцртане топографске карте захваљујући безумном лутању једног лошег песника, а будућег преданог историчара опсесивно обузетог месечином, невино а фатално и безнадежно заљубљног у Маргариту, не би била то што јесте да није било Михаила Булгакова, а мрачни и тмурни, смогом и маглом засићени Лондон претвара се у (мета)универзум захваљујући јунацима Чарлса Дикенса, Оливеру Твисту или Скруyу, док један Американац, становник планете Земље наших дана, Нил Гејмен, силази у ПодЛондон и, бауљајући канализацијом у потрази за лутајућим пијацама, сели Лондон у друге димензије.
Колико има таквих градова и колико писаца који су о њима писали, смештали своје повести, своје александријске квартете-квинтете? Дарел, Моравиа и Рим, Јерофејев је свог јунака који испија стотине и стотине грама вотке у Петушки послао из Москве, Балзак Растињака у Париз, небројено је литарарних јунака смештено у вечити центар света, како кажу, Њујорк, а наравно да књижевни јунаци, баш као и њихови јунаци – као и сво ми – морају да живе и у Варшави, Берлину, Токију, па чак и у Ослу или Београду. Или у Истанбул који је велик колико и Орхан Памук. Или обрнуто?
Један од величанствених српских писаца, Милош Црњански, написао је, чак, роман о спомињаном Лондону, али када је у питању домаћа књижевна сцена, терен је ипак сувише склизак и нестабилан. Код Црњанског у случају Лондона ствари су једноставне и није тешко замислити сцену у каквој би се он могао затећи - а можда се и затекао - у игри никад изговорених, а могућих сценарија.
“Госпођица Ида и госпођица Мизери су ћутале, а могло би да се помисли како су у себи промрмљале хоњ до yоу до, и наставиле упорно да зуре у малецке шољице са чајем којим их је љубазно послужила госпођа Вида.
- Драги – обратила се Вида мужу – госпођице не говоре српски!
Хм, помислио је помало збуњени господин Црњански, па зар сам ја хоњ до yоу до рекао на српском? Али није ништа гласно коментарисао јер ситуација није налагала да се праве цепидлачке сцене у одбрани мушког достојанства.
Госпођице Ида и Мизери нису и даље ништа говориле, тако удобно смештене у излог дискретне лондонске мансарде. Чак, нису ни помериле нежне ручице да прихвате шољице, а нису ни ублажиле свој вечни, загонетни осмех са финих, непомичних лица вешто израђених од бљештавог порцелана”.
Дакле, можда би, када је у питању “локална” књижевна сцена, могао да се издвоји Лајковац, где је столовао Радован Бели Марковић, али то није довољно јако за ову текућу причу. Лајковац, и када би походио светске књижаре, захваљујући (не)могуће добрим преводима, сигурно би био доживљен као измишљено место, попут Фокнерове Јокнапате или Маркесовог Маконда. Нови Сад би већ био друга прича, али после обавезујућег и вредносно нужног Александра Тишме, овај град постављен и искоришћен као књижевна сцена постао би опасно тло за сваког ко би се изјаснио о потенцијалним кандидатима јер би се “антологичар” (и судија) нашао у опасној ситуацији: затекао би се у још живој сцени/историји, а то би се могло грдно платити бесом заобиђених писаца који би предводили бесну хорду својих још незадовољнијих јунака.
А шта тек рећи за Београд, а не погрешити? Јер, тешко би било одлучити се за једно, два, а камоли за три - четири списатељска имена. Половина читалаца била би одушевљена избором, а друга половина испљувала би и испсовала селектора, гарант!
Ђорђе Писарев
