Након збирки Етеризација ван конТЕКСТа (2018) и Апокрифи по Лилит и друга проклетства (2020), Зденка Валент Белић отворила је читаоцу свој поетски свет, снизивши линију напетости између несводивог етера и ограниченог контекста, апокрифа и канона, благослова и проклетства. Мир је неодвојив од приказа ходања по води, иако се пролази над узбурканом стихијом света. Тај чин ходања, међутим, није лебдење као бестежинско стање. Свест о тежини живљења или о неподношљивој лакоћи постојања постаје језгро песничке инспирације, чији потенцијал се управља ка превазилажењу човечије спутаности пролазношћу.
Последњи стих пролошке песме гласи: „Ходамо по води загледани у се”. Мања поетска целина завршава се самоогледањем, док већа почиње, што збирци изабране и нове поезије омогућује да буде својеврсно поетичко огледало. У том огледалу не самеравају се само ранија и новија поетичка начела, већ и мотиви чије се семантичко поље мења и шири. Мотивика погледа и огледања уз мит о Нарцису заузима значајно место у књизи. Када тек створени човек угледа себе у жениним очима, он разумева сврху света. Лирска јунакиња и змија у њој прекорно се одмеравају, јер ниједна од њих није озбиљно схватила своју пролазност. Теми пролазности прилази се са иронијом, па и аутоиронијом, али песнички глас увек задржава смиреност и елегантност у изразу, без драматичности или наглашених интимистичких елемената. Посматрајући стихове Зденке Валент Белић у оквиру савремене српске женске поезије, у којој често преовлађује интимистичко-исповедни модус певања, уочавамо да таквих тенденција у њеном делу готово и нема. Са лириком која јесте интроспективна, али усложњена вишегласјем библијских и митских јунакиња, ауторка проширује домете свог песништва и нуди оригиналне визуре света. Наслови таквих песама усмеравају читање на скрајнуту позицију лирског субјекта: „Две перспективе Лотове жене”, „Несачувано писмо Милене Ј. Францу К.”, „Јадиковка потпазушног пера Минервине сове”.
Тумачећи стихове у аутопоетичком кључу, где песник „било кад, по неком обичном дану” улови невидљиву животињицу за реп и претвори је у стих, пратимо промишљеност песничких потеза. Обичан дан у сагласју је с геслом „без помпе”, два пута поновљеним у песми о смрти, док су невидљиве животињице сва бића којима се придодају чула, да би се кроз њих још једном осетио свет. Сунцу се даје чуло додира: „Никад не ходам по травњацима / када цвета маслачак. // Није пристојно газити / сунцу по прстима” („Бонтон”). Пристојност се потенцира као заметак тихог достојанства, а не као безличност оних што „цеде љубазност”. Да седмог дана стварања Бог није сео да почине: „Био би то голи пејзаж без приче. / Безгласна би тела пространством тумарала / лишена значења, смисла и циља”. Зато песникиња доследно кроз збирку даје свој глас безгласнима, док глуве дарује чулом слуха. У песми о растанку бивши љубавници „ћуте на матерњем”, туга „има зечје уши”, празнина зуји „немом немилошћу”, а голуб самотњак се претвара у уво. Иако „нема угодне истине, / само пријатног ћутања о њој”, лирски субјект се ипак одлучује за реч, густу као смола, попут Раичковићеве. На тај начин песникиња не „оплакује људску смртност”, иако је мисао о пролазности константа њеног певања.
Драматичне речи: „све се осипа, сестро моја” јунака из Кишовог романа Пешчаник, повезане су са збирком лајтмотивом пешчаника и песка. Песнички систем Зденке Валент Белић представља ипак стабилну зиданицу, која не бива урушена поновним структурирањем. Пре него што је објавио књигу у том обиму, песник Борислав Радовић је рекао: „На крају ће се цео живот свести на четрдесет песама”. Толико је песама и у збирци Ходање по води, али не као коначно свођење рачуна, будући да ћемо песнички развој ауторке пратити с великим очекивањима и у будућности.
Сања Перић
