Туђа жалост и радост је добродошла прилика за гозбу. То си, по ко зна који пут, видео и ових дана – на једној даћи и једној прослави пунолетства. Видео и суделовао утапајући се и сам у недостојно наслађивање и брбљање.
Овај понедељак обележавају две немогуће мисије – потрага за послом туђој унуци и новцем за своју књигу. Ова ће се друга, дакако, како си већ поносан и стидљив, окончати ударом на сопствени, кућни буџет.
С прозора гледаш у нежну небеску плавет, а с радија слушаш вести о поплавама у пределу Пожеге и Косјерића.
Уторак, 8. март 2016.
Зебеш пред Осматрачницом. Своје је увек драго, мада се то најчешће не сме рећи. И сад те, по ко зна којем већ читању, понесе сопствена искреност у ставу и живост у казивању, посвећеност својим опсесивним темама колико и повремена радозналост за друго и друкчије, па оне смене у тоналитету – од разнеженог до полемичког.
Није ли, међутим, понешто од овог пука колумна? Нису ли, на другој страни, можда претенциозна твоја мудровања о Толстоју, Мелвилу, Кафки, Музилу и Канетију, као и она уплитања у питања вере и цркве, кад – у данас стриктној подели рада – ниси ни компаративист ни богослов?
С колико права, без обзира на нову проблематизацију и контекстуализацију, понављаш или парафразираш понешто од оног што си у ранијим штивима рекао о понеком од наших писаца? Најпосле, колико је смислена и чиме заправо мотивисана твоја истрајност у спрезању живота и литературе, дневног и трајног, личног и општег?
Среда, 9. март 2016.
Твоје дане везују два правила: молитвено и гимнастичко-рекреативно. По свему су осталом, махом, различити и шарени.
Јуче си читао Скерлићева писма, завиривао у Гетеовог (и Живојиновићевог) Фауста, привео крају читање Отачника светитеља Игњатија Брјанчанинова.
(…) Под утиском грозничаве и вишестране активности кратковеког Скерлића, ових си дана осећао некакав стид. До малочас, кад си по наговору супруге испразнио једну фијоку. Летопис, Савременик, Књижевност, загребачка Република, новосадско Детињство, сомборски Домети, крагујевачки Липар, чак и некаква сремскомитровачка Самоуправна школа – с траговима толиких, махом заборављених твојих послова и дана, само из једног, кратког раздобља!
Ако није за дику, јесте за чуђење кад си и како само у овом, ћосићевски „туђем веку“, информатички неписмен, стигао – уз све друге послове, књижевне и некњижевне – да објавиш (од 2000. до 2014) девет нових књига, не рачунајући приређене. Сад се, са десетом (Осматрачница) помало и срамиш! С разлогом?
Славко Гордић
