Ово није материјална интересна сфера и сви смо у ситуацији јунака из једне од прича из 1001 ноћи у којој једемо само суву корицу хлеба, а надопуњујемо је уживајући у мирису печења са суседног штанда богатог знањима. Упијајући мирис “печења” доживљавамо укусе живота: живети или читати?
Па зар нисмо путовали са Свифтовим Гуливером у Лилипут, на пут око света са Верном, борили се са узбурканим таласима океана света Синбада Морепловца, зар нисмо упознали Москву, и ексклузивни Клуб књижевника који је потом, заједно са Булгаковим, ишчезао у пламену, зар нам није знана Дарелова Александрија и зар нисмо са несрећним Кафком лутали прашњавим дворанама и канцеларијама препуним тамних ормара, фиока, убуђалих списа и залудних томова књига аката, правила, прописа и никад окончаних процеса?
Били смо на Соларису маштара Лема и тамо се заљубили у предивну девојку која је већ годинама била мртва, са Софијом Јустејна Гордера водили учене расправе захваљујући знањима која смо стекли учећи из лекција које нам је одржао паметни, рационални и практични Де Крешенцо; живели смо неко време са монасима у Италији у самостану Имена руже Умберта Ека, а шта смо тек све доживели у многоструком, готово неописивом богатству колорита Индије Руждија и Арундати Рој?
Са јунацима Филипа К. Дика замало да умремо под куполом на Месецу, могли смо хиљаду пута да умремо у замкама виртуелне дроге у неонским градовима Вилијама Гибсона, са Кероловом Алисом смо сишли у подземље, сусрели радозналог ишчезавајућег мачка, а силазили смо и у средиште земље и на дно најдубљих океана са јунацима Верна баш као што смо јурили за благом на острвима које је походио јунака нобеловца Ле Клезиа.
Па зар нисмо јели заједно са јунацима Енид Блајтон који су стално били у искушењу да понешто чалабрцну, са Роном, Хермионом и Хари Потером испијали крем пиво и јели чоколадне жабице, преждеравали се печене дивљачи код Мартина, са Гаргантуом и Пантагруелом гутали огромне количине хране, па чак и са Селинџеровим јунацима испијали млеко и таманили сендвиче са сиром, а са Силвијом Плат јели авокадо и салату од краба? Чак смо и умирали, небројено пута, свеједно да ли нас је смрт затекла у кревету, на бојном пољу, да ли смо били разапети, да ли нам је авион у суноврату пао на тло, да ли наш леш, као Егзиперијев, и није пронађен, да ли смо заувек остали са бетонском чизмом у заливу Сан Франциска где су нас из чамца, у сред тмине, избацили мафијајаши и злочинци из неког већ од детективских романа, да ли нас је запљуснуо вал последњег потопа јер нас Ноје није пустио на палубу Арке, или смо једноставно згасли у болници, у болести или од старости, са књигом омиљеног писцима у рукама не схватајући да прича има трагичан крај, а да смо ми главни јунаци?
И свеједно да ли смо се звали Ханс Касторп, Феликс Крул, Малте Лауридис Бриге, Холден Колфилд, Том Сојер, Воланд, Мајстор и Маргарита, Јозеф К. или капетани Немо и Ахаб, чак ни да ли звериње и животињке попут Моби Дика, Киклопа, Несија и Леси, увек смо то заправо били ми и зато је књижевност велика, свеобухватна и драгоцена као и сам голи живот.
Када нам, на крају, неко саопшти као чињеницу или можда оптужујући, и не знајући ништа о интензивном читалачком животу у којем уживамо већ толико година “седи где си, ни за диси ниси”, надмоћно ћемо се смејати и бити поносни што смо их све обманули и сва велика искуства стечена из књига скрили и сачували за себе, јер ми смо ту ризницу знања изградили, спознали и учинили својом: све то увек смо били ми.
Када нам неко, некад, испостави рачун за сва та чудеса, непоновљиве пустоловине, за готово неописиве и незамисливе изливе страсти и емоција, када нам испостави рачун за вишеструку катарзу, платићемо: на длан једне шаке, не штедећи, без икакве рачунице, положићемо сребрне и златне новчиће, преклопити и загрлити другом шаком и тај вредни ковчежић протрести и снажно новчиће затрести, звец, звец. Звец. И онда још једном звец – звец и биће сви исплаћени и сва срца на свом месту.
Ђорђе Писарев
