Као студенткиња на Краљевском колеџу уметности касних 1950-их, дружила се са потоњим иконама британског поп-арта Питером Блејком и Дејвидом Хокнијем, истовремено градећи специфичан стил у свету у коме доминирају мушкарци. Наиме, у време кад је она уписивала Royal College of Art, само је пет жена било међу запосленима на RCA, док је број студенкиња био у односу на мушкарце још непропорционалнији. Институционална дискриминација и сексизам, које је убрзо упознала, нису међутим омели Полин у намери да се афирмише као уметница. Напротив, након што је дипломилара и приредила низ изложби, критика је почела о њој да говори као о отелотворењу креативности и контрадикторности првих корака британске поп уметности.
Са оштроумном самосвесношћу и оптимизмом она је у ту контракултуру у настајању унела перспективу младе жене која ужива у задовољствима конзумеризма и искуствима заљубљености – што је све било у оштром, ироничном контрасту са фетишизацијом жена у момачком поп арт свету. У радовима је често користила црвено цвеће и ружу, свесна њихове симболике и конотација. Такав приступ се понајбоље види на Color Her Gone, омажу Мерилин Монро. Њени радови имали су и примесе политичког коментара. Рецимо, у Countdown to Violence алудирала је на тадашња актуална политичка збивања укључујући рат у Вијетнаму, расне немире у Бирмингему и убиство Џона Ф. Кенедија, које је приказано и на колажу It’s a Man’s World I (1964), уз Ринга Стара и Џона Ленона, Алберта Ајнштајна, Мухамеда Алија, Лењина... Након што јој је 1965. дијагностикован канцер док је била у другом стању, Полин Боти је одбила хемотерапију која би убила њену бебу и умрла је свега неколико месеци након што јој се кћерка родила.
Мирослав Стајић
