„Пиранези“ је тек други роман крајње неконвенционалне британске ауторке Сузане Кларк (1959). Пре ове књиге објавила је једну збирку прича и роман „Џонатан Стрејнж и господин Норел“ који је Би-Би-Си адаптирао у мини серију. У „Стрејнџу и Норелу“ Кларкова је направила савршени пастиш пишући фантастику у реалистичком стилу Џејн Остин и Дикенса, а „Пиранези“ једнако инвентивно прати исту линију вештих жанровских поигравања, док је у исто време крајње питак, и неочекивано заразан и забаван за читање.
„Пиранези“ спада у оно што књижевни уредници воле да зову књижевношћу „високог концепта“ (high concept literature); ово се односи на наратив чије тежиште је зановано на необичном и чврсто постављеном концепту – нешто слично као што „Не дај ми никада да одем“ Казуа Ишигура лежи на необичној и бруталној премиси која ставља у ишчашен контекст сва дешавања у роману, или како цела Орвелова „Животињска фарма“ тесно почива на идеји друштвено-политичке борбе међу домаћим животињама. Као и код Ишигура, изузетно занимљива „цака“ на којој „Пиранези“ почива не открива се читаоцу од почетка, и он мора, заједно са наратором, да покуша да мапира и разуме границе потпуно ирационалног и у исто време магично привлачног света који се открива од прве странице. Заједно са наратором који себе види као истраживача и научника, пред читаоцем се полако осветљавају сомнабулни простори бесконачних ходника и дворана којима протагониста лута, и изван којих (чини се) не постоји ништа, омогућујући му да пре расплета и сам поставља хипотезе о заумном свету Кларкове.
Али овај упечатљив роман није остварен само на нивоу поставке интригантне мистерије (и њеног сасвим задовољавајућег расплета) – „Пиранези“ је готово нека врста „акционог“ Борхеса, ослањајући се на сва наслеђа постмодерне и њених снова о библиотекама и световима који се откривају у прекомбинованим текстовима кроз које је могуће бесконачно лутати.
Настасја Писарев
