Ову композицију за мешовити хор и инструменте извешће Новосадски камерни хор под управом професора Божидара Црњанског, појачан 2К+ ансамблом, који творе Дуња Црњански (челеста), Иван Бурка (удараљке) и Радослава Воргић Журжован (сопран), којима се придружио познати пољски виолиста Рафал Залех.
Мортон Фелдман (1926 - 1987) познат је као пионир графичке нотације, а низ апстрактних једноставачних камерних дела, опсежних трајања и тихих на граници чујности, сматрају се његовим најважнијим доприносом музиции нашег времена. Рођен у Њујорку 12. јануара 1926. најпре је био заинтересован за клавир, али је већ у тинејyерским годинама почео да компонује. Најпре су то били кратки комади у стилу Скрјабина, све док 1941. није почео да и формално студира композицију код Волингфорда Ригера, а три године касније његов ментор постао је композитор Стефан Волпе.
Вероватно преломна тачка у Фелдмановом стасавању везана је за 1949, када је упознао композитора, филозофа и песника Џона Кејџа, једну од најзначајнијих личности у уметности 20. века, чиме је започело уметничко дружење од можда и пресудног значаја за музику у САД 1950-их.
Управо Кејy је, наиме, по оцени америчких музиколога, био кључан у подстицању Фелдмана да има поверења у своје инстинкте, што је резултирало потпуно интуитивним композицијама. Истовремено, на Фелдмана велики утицај почињу да имају сликари с којима је пријатељевао, пре свих Џексон Полок и Маркус Јаковљевич Роткович, много познатијег као Марко Ротко, захваљујући којима почиње да креира свој сопствени звучни свет, онај који је био непосреднији и физичкији.
Новосадски камерни хор
Новосадски камерни хор је ансамбл који је окупио диригент Божидар Црњански са циљем развоја хорске музике у нашој средини, уз неговање разноврстног репертоара са високим захтевима извођаштва. Ансамбл је реализовао велики број целовечерњих концерата, и кроз различите пројекте сарађивао са признатим домаћим извођачима и композиторима. Учествовао је и на најпрестижнијим европским хорским фестивалима и добитник је више специјалних признања и првих награда на међународним фестивалима, попут златног одличја на 11. Међународном фестивалу камерних хорова у Милтенбергу, а победник је и натпевавања хорова на лане одржаним 57. Мокрањчевим данима у Неготину.
Ово је резултирало и поменутим експериментисањем са нотацијом графа. У овим партитурама извођачи напросто по властитом нахођењу бирају шта ће узети из његових ауторских упутстава, односно датог регистра и временске структуре. Међутим, управо та чињеница да су музичари имали (пре)велику слободу, те да су се његова дела у том смислу на крају ослањала на чисту импровизацију, „натерала” је Фелдмана да између 1953. и 1958. напусти графичку нотацију. Но, ни прецизна нотација, којој се у том периоду вратио, није га задовољавала, јер ју је сматрао превише једнодимензионалном, те ће од краја педесетих година наставити са експериментима на плану нотације. „Раније су моји комади били као објекти, а сада су као ствари које се развијају”, објашњавао је композитор. На крају ће се Фелдман ипак вратити прецизном запису и, са изузетком само два дела из раних 1970-их, задржаће контролу над тоном, ритмом, динамиком и трајањем.
Композиција која ће се у суботу наћи пред новосадском
публиком, Rotho Chapel, премијерно је изведена 9. априла 1972. управо у овој неконфесионалној капели у Хјустону, која је заправо постала први светски екуменски центар, свето место отворено за све религије, иако не припада ниједној. Истовремено, унутрашњост капеле је и својеврстан споменик модерној уметности, будући да је на њеним зидовима четрнаест огромних слика Марка Ротка у различитим тамним нијансама, насталих у последњим годинама његова живота, које илуструју уметникову растућу заинтересованост за трансецеднто.
Капела је по Ротковој замисли изграђена као осмоугаона грађевина са основом у облику грчког крста. Слике које се у њој налазе су три триптиха и пет слика које стоје самостално. Све су рађене са доста терпентина, транспарентно, једна половина је монохрномна, а друга има црне квадрате, а укупан фекат одаје Роткову идеју да „само апстрактна уметност може водити ка Богу”. Годину дана након што је капела завршена - Ротко је умро 1970, не дочекавши њено отварање – у њој је изведена Фелдманова композиција Rotho Chapel, оскудна звучна сцена за виолу, хор, челесту и удараљке, која је у међувремену постала класик модерне музике. Тако су, „преплетени”, Ротково сликарство и Фелдманова музика постали својеврстан споменик уметности двадесетог века.
– Замисао да се реализује Фелдманов Rotho Chapel потекла је од новосадских уметника, и то у првом реду мог колеге перкусионисте Ивана Бурке и композитора Светозара Нешића, као идејног творца антифестивала 2К+, који веома успешно реализује пројекте савремене уметничке музике, а под окриљем Културног центра Војводине „Милош Црњански” – каже за „Дневник” проф. Божидар Црњански. – Сарадња Новосадског камерног хора који ове године обележава десет година постојања, и поменутих уметника има своју ранију историју, тако да није било дилеме око избора ансамбла. Колега Нешић је као госта позвао реномираног солисту на виоли из Беча, Рафала Залеха, који је инструменталиста, аранжер и композитор. На тај начин је извођачки састав добио интернационални карактера а уметнички изазов је у толико већи и узбудљивији ако се има у виду чињеница да се Фелдманова музика, бар колико памтим, код нас раније није изводила. Несвакидашњи наступ и извођење овог дела за мешовити хор и инструментални састав биће и својеврсни омаж ликовном и музичком стваралаштву Марка Ротка и Мортона Фелдмана.
Концерт почиње у 20 часова, а улаз је слободан.
М. Стајић
