Верујем да ће гледаоци имати прилику да, са неке одређене историјске дистанце, из нове перспективе, сагледају период тадашњих бурних политичких дешавања, каже за Дневников ТВ магазин глумац Небојша Дугалић говорећи о играно-документарној серији „Друг Марко” која је ове недеље стигла на Радио-телевизију Србије, на чијем се првом програму емитује сваког уторка од 22 часа, а која ће приказати улогу Александра Ранковића у преломним годинама пре, за време и после Другог светског рата. Гледаоци ће, како најављују из продукције GFC, која и потписује ову серију, сазнати, између осталог, зашто је Едвард Кардељ истиснуо Александра Ранковића из срца Јосипа Броза, али и како је од симбола југословенства, пошто га је Јосип Броз Тито сменио, постао икона српства, а глумац Небојша Дугалић, који је у овој причи илустровао чувеног комунистичког револуционара, за наш лист открива све детаље о „Другу Марку”.
Хоће ли Ранковић, барем кроз ову серију, добити прилику да се „одбрани” од оптужби да је наводно прислушкивао Тита и хтео да га свргне са власти?
– Не бих да унапред откривам гледаоцима шта ће се дешавати, али свакако ће се видети да се у то време подигла јако густа ружа политичких ветрова, који су дували са разних страна и да је неко морао бити жртва њиховог вртлога. Ранковић је био један од њих. Овај накнадни увид ће показати да се многа прашина коју су ти ветрови тада подигли није ни до данас слегла.
Зашто је, из вашег угла, важно да гледаоци погледају ову серију, која је и најављена као пројекат који ће одговорити на бројна питања и зашто је битно да млађа публика, која можда није знала за Александра Ранковића, открије његову личност и причу која се за њега везује?
– За оне који не памте тај период серија ће донети богат увид у једну бурну политичку епоху овог нашег поднебља, а они који се сећају тих времена имаће прилику да сазнају много тога новог. Међутим, оно што ми се чини најважнијим, јесте што ће гледаоци имати прилику да виде како са гомилањем историјских дешавања и сама протекла историја задобија нови смисао и ново значење и то не зато што ми као тумачи прекрајамо њену истину, него зато што нова дешавања неминовно бацају друго светло на све што се иза нас догодило. Историја као да увек изнова искрсава из неких својих давних клица и као да увек прети да се понови. И увек је бременитија будућношћу него што смо кадри и да замислимо.
Рад на историјским личностима није вам страна. Чиме сте се овога пута служили у припреми и изградњи лика?
– У свим интервјуима и разговорима обавезно спомињем једно име. То је наш сценариста и стручни консултан, генерал у пензији Светко Ковач. Он је човек који нам је свима олакшао проход кроз ову грађу јер је он човек који о томе напросто све зна. Нисмо морали мукотрпно да копамо по изворима већ смо имали њега при руци за свако питање или недоумицу. Што се тиче лика нисам морао ништа да домишљам и претпостављам већ само да преведем на глумачки језик оно што би нам Светко објаснио било за самог Ранковића као личност било за догађаје које смо драмски упризорили.
Ово, такође, није први пројекат у којем се враћате у период пре, током или после Другог светског рата, а који нам изнова открива тајне бивше Југославије. Можете ли, уколико вас је глума одвукла у такву врсту анализе стављајући вас у дух тог периода, подвући паралелу тадашњег и садашњег времена? Живимо ли и даље закочени у прошлости?
– Паралела која је у свим нашим периодима историје константна јесте наш географски усуд на размеђи Истока и Запада. Овде напросто није никада било могуће водити самосталну политику јер је наша политичка стварност увек била условљена већој или мањој приклоњености једној или другој страни. Мислим да је то основни механизам наше закочености у прошлости. Наравно, нова времена досносе нове субјекте на светској политичкој сцени као и нове односе снага, и понекад, ретко додуше, буде и повољних ветрова по нас, али свакако је цела наша историја једно константно испливавање из безизлазних потопа. Са друге стране, можда управо захваљујући том искуству и жилавости коју смо уз њега стекли, још увек некако истрајавамо на светској мапи.
Ваш лик у серији „Калкански кругови” занимљив је по томе што није једнодимензионалан, бар не на први поглед и до краја не можемо да растумачимо његов карактер. Хоће ли трећа сезона, која се тренутно снима, расветлети мистерије које прате лик Теофила?
– Он је један од ликова који ниједног тренутка ни сам није сигуран који ће догађаји и вртлози сила у њему превагнути. Зато га и није могуће једнозначно дефинисати као карактер. Много тога спољашњег, на шта није могуће утицати, има уплив на њихове судбине и зато замршеност догађаја и њихови исходи остају до краја неизвесни.
Колико је потрага за истином, што описује глумачки посао, стална борба са личним егом једног човека?
– Дубоко сам убеђен да је било која истина могућа само као дијалошка, односна ствар која се тиче искуства заједнице. Отуда, управо способност човека да се измести изван граница сопственог ега представља услов могућности потраге за било каквом истином. Истина мора бити нешто између мене и другог. Ако немам капацитет да се поставим у позицију другог, да се потрудим да његовим мислима мислим, његовим погледом видим, његовим ушима чујем, нећу бити способан ни за какво истиновање.
Играте и са младим колегама у серији „У клинчу”, која и јесте највише намењена млађим гледаоцима. Колико је она, из вашег угла, добар приказ и суочавање са једном рањивом генерацијом, која стастава у једном незгодном времену?
– Нисам сигуран колико сам поуздан сведок када су у питању савремене генерације, али сам се, радећи на овој серији, упознавао са њиховом проблематиком. Мени је било важно да ме младе колеге препознају у лику оца и да је њима таква очинска фигура деловала убедљиво. Мислим да је, ипак, најважније да се они којима је ова серија намењена препознају у причама и догађајима којима смо се у серији бавили.
Имајући у виду да сте отац петоро деце, колико је из угла родитеља тешко разумети и прилагодити се и садашњем времену, које са собом носи разне врсте утицаја, али и самој деци која су, чини се, бржа и слободнија него икад?
– За тако нешто нема ни универзалног ни сталног рецепта. То је нешто што родитељи морају сваког дана да уче кроз конкретне изазове које намеће ово време. Међутим, мислим да се може у васпитању деце увек инсистирати на њиховом оспособљавању да кроз своје дарове буду одговорни градитељи неке заједничке добробити као и то да све што чине чине са идејом да је то њихов јединствени принос љубави. Ако то науче све друго биће добро.
Владимир Бијелић
