на ону на почетку нејасну потребу изражавања изнад основне комуникације, са претензијом да то изражавање буде књижевно. Многи људи, и учени и неуки, и даровити и недаровити, имају потребу да покажу вештину језичког изражавања, али само неки имају способност, намеру и довољно храбрости да од тога створе књижевну уметност. Потреба човека да вербално представља свет око себе и свој унутарњи свет, и не само да представља већ и да показује оруђе тог представљања и вештину његове употребе, да при томе у таквој својој креацији и ужива, „градило је„ човека једнако као што је човек градио језик.
Пишем и да бих откривао нека од безбројних лица света, да бих казао и показао нешто што можда неко други није казао и видео, да бих до краја неодгонетљиву загонетку света бар мало и бар себи разјаснио, али и да бих је учинио још загонетнијом тиме што пишући о нечему наводим и друге да о томе размишљају, да постављају постављају нова питања. Пишем да бих неком казао нешто што сам доживео, или што се могло десити, нешто о чему сам размишљао, о нечему што сам чуо па хоћу да с тиме и друге упознам... Пишем и да бих показао да се нешто може рећи баш на начин на који ја то кажем. Књижевно писање је најозбиљнији, најодговорнији посао на свету и истовремено игра.
Песме, приче, романи су наша писма која стављамо у боцу или пуштамо да их однесе ветар, с надом да ће наћи неког ко ће их прочитати или ће тај неко наћи њих. Пишем и неким стварним (знаним и незнаним) и имагинарним читаоцима, и онима који ће прочитати оно што пишем и онима који неће. Пишем и себи као читаоцу, ја садашњи себи будућем, ја писац себи читаоцу и ја читалац себи писцу. Писац се својим песмама и причама и сам са собом дописује и понекад му на то његово писање стигне и одговор са поздравом и добрим жељама, понекад и са примедбама на оно што је написао. Од имагинарног читаоца очекујем више него од стварног, пошто сам га у некој мери и сам створио, одредио његов укус и захтеве, да би ми он постао и неки вредносни оријентир.
Ако пишемо само онима од којих очекујемо да оду у књижару да купе нашу књигу и прикључе се оном жељеном што већем броју читалаца и на томе градимо смисао писања и своју списатељску величину не можемо бити ни срећни људи ни срећни писци. Да би човек добро писао мора да пише и због унутрашње потребе, да у том своме послу ужива, да ствара, а не само да публикује.
Понекад текст настаје из „наглог очуђења„, као у некој епифанији појави се ниоткуд; како би рекао Кортасар, „...прича је ту, безоблична маса без речи и лица, краја и почетка, али то је већ прича...”. Тако, још чешће, настане и песма. Понекад су идеја и тема приче или песме садржане у првој реченици или стиху. Кад нам се тај нуклеус открије или се просто појави у нашој свести треба сести и писати. Тада долази до изражаја умеће приповедања, или приповедна техника, јер песма или прича морају да буду готово савршен механизам, самоодржив, перпетуум мобиле, којем није потребно додавање горива да би радио.
Дешава се, наравно да нам нека идеја изгледа моћна и добра а да причу, или песму, и поред тога што смо утрошили силно време и енергију, никад не завршимо. То значи да идеја има неку фалинку, не знамо коју и какву. Неку такву причу понекад ипак завршимо, после много година, и то прилично једноставно учинимо, па се питамо како се тога нисмо раније сетили. Као што и иначе до неких одговора, једноставних али тачних, дођемо после дугог времена.
Књижевни текст не ствара наравно само инспирација и имагинација, већ и знање, књижевна писменост и такозвано занатско умеће. Ми пишемо са свешћу о укусу нашег времена, а тај укус градили смо читањем дела других писаца, прошлих и садашњих, што бољих тим боље. Писцу свашта може пасти на памет, може да проба да пише овако или онако, али ако то други, они који имају добар књижевни укус, не препознају као део своје књижевне и читалачке културе, џаба је писао. Гледамо у њега као у Марсовца, не разумемо му језик. А ни он није баш начисто с тим шта је хтео да каже.
Приредио: Ђ. Писарев
