Овај пут, симпозијум неће бити одржан у време фестивалског издања новосадске институције културе, него у време Београдског интернационалног театарског фестивала – Битефа, од 16. до 20. септембра. Гости из целог света, листа пријављених је импресивна, ипак ће боравити у Новом Саду, да би по завршетку рада, били игости Битефа.
Изабрана тема коју је предложио др Иван Меденица, директор конференција Међународног удружења позоришних критичара, гласи „Критичар је присутан или ка отелотвореној критици“. Уводни говорник радног дела у Новом Саду, биће др Кристофер Балме са Лудвиг Максимилијан Универзитета у Минхену, председник Међународне федерације за позоришна истраживања. У Београду, 19. септембра, у оквиру програма „Стеријино позорје на Битефу“, биће одржан округли сто са варијацијом на тему – „Критичар је присутан на међународним фестивалима“.
Како је још раније објаснио др Иван Меденица, тема је јасна парафраза светски познатог наслова рада „Уметник је присутан“ Марине Абрамовић. Питања на која би требало да одговоре критичари и театролози су: „Да ли критичар има тело?“, „Да ли је он/ она присутан?“, „Да ли је његова/ њена активност отелотворена (извођачка) пракса?“, „Да ли је он/ она само глас који долази одозго и шири 'истину'?“ Она долазе из савремених струја и студија позоришта и саме изведбе (Ерика Фишер Лихте) које упућују на „схватање да изведба/ представа не настаје на сцени, већ 'између' сцене и гледалишта, као резултат сталне телесне, енергетске, емоционалне и духовне размене између гледалаца и глумаца/ извођача“. То би значило да у позоришној уметности не постоји уметничко дело, наводи Меденица, постоји само догађај – пролазан, флуидан, променљив и подложан свим физичким и другим сензацијама: „Посматран у тој теоријској перспективи, гледалац није више реципијент изведбе/ представе, већ њен коаутор. Шта се онда дешава с критичарем?“
Што се тиче дела посвећеног „Отелотвореној критици“, Меденица се осврнуо на искуство Жоржа Банија и Јована Христића који су на истом овом симпозијуму у Новом Саду покренули тему „усмене критике“, јавног учешћа критичара и театролога у разговорима и дискусијама о представама на самом фестивалу, одмах после њеног извођења, на сцени. Да ли ово може да постане одрживи алтернативни облик позоришне критике у доба када се она потискује законима медијског тржишта или другим облицима цензуре?
Међународни симпозијум критичара и театролога је традиционални програм Стеријиног позорја с континуитетом од пола века. Одржава се сваке три године у сарадњи с Међународним удружењем позоришних критичара и представља најстарију и врло угледну манифестацију тог типа на светском нивоу. Претходна два, одржана 2009. и 2012. године, бавила су се темама фестивала и развоја публике, односно глумца и глуме у савременој позоришној естетици. Први новосадски симпозијум је одржан 1966. године и занимљиво је да се у историји Међународног удружења позоришних критичара, иако четврти по реду, наводи као главни за утемељење. Тема је била „Савремена драма и позоришна критика“, у раду је учествовало преко 100 званица које су, осим рефератима, допринели да се прецизније дефинише дотадашња и установи потпуно нова пракса која је надоградила индивидуално деловање – оснивање извршног комитета, националних селекција и секција за подучавања млађих генерација.
Одлука да се симпозијум представи на Битефу, а не на Стеријином позорју, дошла је из жеље да му се пружи посебна пажња стручне јавности и медија, односно да се коначно повежу наша два највећа и најзначајнија позоришна фестивала, на обострану корист. Стеријино позорје ће својим гостима обезбедити могућност да виде неке од светски релевантних представа какве на свом програму има Битеф, а Битеф ће захваљујући Стеријином позорју, заузврат добити низ светских критичара и театролога који ће о њему писати у својим извештајима, коментарима и анализама.
За разлику од тематске секције у Новом Саду, гости из Немачке, Шведске, Италије, САД, Ирака, Индије, Словеније, њих двадесетак, на Битефу ће покушати да дају одговоре на питања: које критеријуме критичар узима кад извештава своју публику о фестивалу у иностранству, да ли их уводи у локални контекст, како он лично приступа представи која долази из битно различите позоришне традиције од његове, на језику који можда не зна, у другачијим условима рецепције, спреминији да се упусти у слободну, енергетску, емоционалну и асоцијативну размену са представом, него у својој средини у којој лако чита и тумачи културне кодове.
Игор Бурић
