Представа је настала на основу оригиналног текста под називом “Бако, нећу да постанем чудовиште” ауторке Браниславе Илић, а по идеји редитеља Предрага Штрпца и мотивима дела “Франкештајн” Мери Шели и “Филозофија паланке” Радомира Константиновића.
Тематика ове представе би могла да буде разлог споја поменутих дела. Да ли бисте рекли да је то необичан спој, или можда најадекватнији, и у суштини тачан?
- Обично су најнеобичнији спојеви они који доносе нове, различите и необичне углове гледања на појаве и феномене којих се ствараоци уметничког дела, једне позоришне приче у овом случају, дотакну. Франкенштајново чудовиште у роману Мери Шели, као и вампири паланке у делу Радомира Константиновића, јесу вирус који свако од нас носи у себи. Да ли ће се, и у којој мери, тај вирус икада развити, зависи углавном од нас самих. А ако се развије, претвара се у неки од многобројних облика екстремизма. Овај спој је управо фантастичан извор инспирације, јер све оно о чему тако студиозно и болно искрено Константиновић пише у своме делу јесте управо чудовиште, скривено или пак откривено, а у сваком случају запретено у појединцу било ког времена и било ког меридијана.
Од какве сте ви пошли идеје за ову представу?
- Управо од идеје да два основна и главна извора инспирације за драмски текст који је требало да настане, буду роман Мери Шели и философско дело Радомира Константиновића. Из те идеје коју сам већ једно дуже време носио у себи, дошло је до договора са Иваном Кукољ Соларов, управницом Народног позоришта „Тоша Јовановић“ у Зрењанину, а затим и дивном сарадњом са Браниславом Илић у процесу настанка овог изванредног комада за представу. Језгро и срж идеје која ме је водила у режирању „Чудовишта“ јесте чињеница да свака промена, била креативна или деструктивна, потиче и почиње из појединца. Наравно да окружење утиче на свакога, али да ли ћемо пристати да будемо само униформни делови једне униформне групе или трагати и изграђивати оно што у себи носимо као сопствену индивидуалност и креативност, зависи ипак само од нас.
Како се може изборити са чудовиштем о коме говори ова истоимена представа? Шта га највише чини таквим?
- (Р)еволуцијом! Али увек, увек, увек - индивидуалном. То је начин да се чудовиште или чудовишта у нама трансформишу у креативну енергију уместо да остану деструктивна. А (р)еволуција једино и може да буде индивидуална. Сведоци смо и у нашем животном добу, а и кроз историју, да ниједна, али заиста нити једна друштвена револуција није донела, или бар не у некој већој мери, унутрашње промене човека. И зато спољње, друштвене револуције „једу своју децу“, зато се дешавају атентати, зато ратови… Знам, звучи наивно, а да притом уопште није, следеће: када би свако ко у овом тренутку држи оружје у рукама то исто оружје бацио и одбио да даље убија за „идеале“ вођа, тог тренутка би свако насиље престало. Неко ово назива (инфантилним) идеализмом, ја унутрашњом (р)еволуцијом. А чудовиште, свако чудовиште, највише чудовиштем чини страх - страх од другачијег, другог, сопствених могућности, промене и посебности коју свако од нас носи са собом и у себи.
Да ли и у овом случају све креће из породице?
- Да и не. Да, све креће из породице, но породица никако не сме да буде алиби за индивидуалне поступке. Алиби је увек само то - алиби. Јер, оног момента када појединац одустане од својих планова, снова, идеја, своје љубави, своје животне приче - једино што му остаје јесте да стане у ешалон просечности и страха и све оне који нису као он - мален, преплашен и исфрустриран - сатера у некакав концентрациони логор и тамо их уништи.
Н. Пејчић
