А било је и оних који су, слежући раменима, прокоментарисали да је такав развој догађаја био само pitaњe дана. Елем, књижевна јавност u Сједињеним Државама - али и не само она, усталасала се након што је откривено да је уз помоћ вештачке интелигенције генерисано и у Амазонову продајну мрежу пуштено чак пет књига под именом живе и веома актуелне америчке списатељице Џејн Фридман.
“Ако једноставно имаш име на којем људи могу да зараде и они одлуче да објаве неко смеће, и уз то прилепе твоје име, не постоји никаква заштита”, упозорила је ауторка бестселера „Посао писца”, која је открила да је за спорне књиге сазнала од читаоца, који јој се директно јавио пошто је на та издања наишао на Амазону. Поменутом читаоцу је у почетку био необичан језик, који је најпре покушао да објасни ауторкиним евентуалним покушајем експериментисања са стилом писања, но потом је увидео да се ради о већим разликама од пуких стилистичких одступања.
“Онда су и други почели да откривају фејкове. Не знам колико је на крају људи купило те књиге, но претпостављам да нека групица јесте”, каже Џејн Фридман, која је напоменула да су спорни наслови чак додати на њену службену страницу на порталу у власништву Амазона намењеном рецензији књига.
То, међутим, није било све. Посебно поглавље ове приче односи се на Амазонову првобитну одлуку да лажњаке - не повуче. Након што је испунила компанијин службени формулар, којим је Амазон обавестила о прекршају, Џејн Фридман је добила одговор да садржај неће бити уклоњен - јер она не поседује права на AI дела!? „Нажалост, и предвидела сам да лажњаке Амазон неће повући само зато што сам их ја то замолила. Знала сам да ће ми бити потребна медијска подршка “, навела је ауторка, додавши да је на том плану највише помогла побуна на Твитеру (односно Х-у), којој су се придружили још неки аутори, те реакција организације која заступа интересе писаца и издавача - The Author’s Guild.
О теми односа вештачке интелигенције и поезије недавно је писао и др Слободан Владушић, књижевник и књижевни теоретичар, професор Филозофског факултета у Новом Саду, коментаришући текст Сета Парлоа, предавања sa Yorytaun универзитета, који је објављен у „Вашингтон посту” под насловом: „Вештачка интелигенција је боља у писању поезије него што очекујете. И то је добро“. За Владушића је нарочито спорна кључна реченица у поменутом тексту: „Ако алгоритми (на основу којих функционише вештачка интелигенција) постају све бољи у писању поезије, то је делимично и зато што је поезија одувек била повезана са алгоритмом“... „Другим речима, аутор жели да каже да се писање (најбоље) поезије може научити, јер се поезија, и књижевност у целини, могу свести на чињенице и (математичка) правила њиховог комбиновања, која се онда или примењују или свесно и организовано крше, да би се тако створила уређена језичка структура под називом књижевни текст”, истиче др Владушић. „Овако мишљење представља, међутим, врло банално разумевање књижевности. Верујем да вештачка интелигенције располаже енциклопедијским знањем и да је у стању да знање увећава, али је проблем у томе што се (врхунска) књижевност не ствара od чињеница и њиховог правилног или неправилног комбиновања, већ од искуства. Притом, искуство није пука способност да запамтимо неку чињеницу или успомену, већ моћ да створимо нешто ново од онога што знамо или осећамо, односно од онога што смо видели или доживели. Књижевни дар дар је, између осталог, способност стварања и изражавања искуства путем речи. Поједностављено речено: неко ко не располаже књижевним даром, неће моћи да створи неко искуство, зато што нема потребан степен осетљивости да у неком наоко обичном, непритном феномену или чињеници виде нешто више од онога што је очигледно или рационално појмљиво. А то више, то је оно што оставља емоционални отисак у нашој свести, помоћу којег стварамо искуство... Укратко, за писање је потребно да квантитет чињеница буде замењен квалитетом, односно емоционалним отиском који остављају у нама, као и да човек буде способан да тај емоционални отисак путем речи пренесе другом човеку, да би и овај могао да га осети, и тако обогати своју животну причу новим искуствима”...
“Злоупотреба имена аутора с циљем продаје фејк књига преко Kindle-а и Goodreadsa није нова, но с појавом садржаја који генерише вештачка интелигенција, ситуација је постала још гора. Али тај нестални свет материјала генерисаног помоћу вештачке интелигенције мора подићи бригу о poштовању ауторских права на још виши ниво”, упозорили су из The Author’s Guild.
Амазон је на крају ипак са своје платформе уклонио све спорне наслове Џејн Фридман. Премда је задовољна том одлуком, списатељица је уверена да је то искуство последица „бурне реакције јавности”, те да та врста притиска не би смела постати услов „за чињење праве ствари”. Ипак, како закључује сама књижевница, није поента у уклањању вештачке интелигенције из наших живота, него у саживоту с њом, уз poштовање људских креатора и њиховој заштити од онога што би неки „негативци хтели направити с технологијом”.
– Америка јесте посебна прича, и зато је тамо и најразвијенији концепт ауторских права – каже за „Дневник” писац и издавач Ненад Шапоња. – Рецимо, док Амазон није кренуо да уништава тржиште, „Барнс и Нобл“ и други слични ланци имали су бар 12.000 књижара. Дакле, ако штампате књигу и очекујете да се она прода, морате послати бар пет књига по књижари, а то значи у старту најмање 60.000 примерака. Ту су онда и милионски тиражи дохватљиви и свашта је могуће. За разлику од нас. Ми смо релативно мало тржиште и ја, рецимо, добро познајем све своје домаће ауторе, па чак и добар део страних. Дакле, далеко смо ми још од тих и таквих фалсификата. Ме|утим, шта је проблем са вештачком интелигенцијом: она нам улази у под кожу, писцима је много лакше да манипулишу текстом, скупљају материјал, истражују грађу...
Треба се подсетити и својеврсне претече вештачке интелигенције у свету писане речи – кроз феномен ghost writer-a. Odjednom су пре 60-70 година познати људи из других, некњижевних области: популарни глумци, певачи, политичари... почели да се појављују као аутори. Наравно, брзо се показало да иза тих рукописа заправо стоје професионални писци који су пристали, не само да раде за нечији рачун, него и да се за тај исти рачун одрекну ауторства. Други талас се односио на ауторе који су стекли „профитабилно” име, па су почели да објављују четири или пет романа годишње. То теооретски јесте могуће, али и ту су своју улогу имали писци у сенци, којима је аутор само набацивао основне идеје, а они их разрађивали. „Оно што се ту врло брзо почело назирати јесте ипак својеврсна унутрашња матрица, шаблон, схема... коју, чак и када је вешта, можете да препознате и од које као читалац озбиљност књижевности јединставно бежите. У сваком случају, не могу да говорим о томе у којој мери већ сада вештачка интелигенција може да замени ghost writer-e, ali претпостављам да јој неће требати пуно времене, ако се до тог нивоа већ није дошло”, упозорава Ненад Шапоња.
Уосталом, упозорава Шапоња, многе рекламне кампање већ увелико користе „благодети” вештачке интелигенције. Из обиља података АИ (Artificial intelligence) препознаје кључне речи за посматрану робу, с једне стране, и везе са таргетираном популацијом, с друге. И не темељу тога се облику слогани, осмишљавају рекламни спотови... Стога није далеко тренутак - а он нам се очигледно приближава веома дугим корацима, јер готово да вам се заврти у глави када видите којим темпом напредује технологија - да вештачка интелигенција почне и да креира текст каквог сценарија или романа по неким задатим параметрима.
– Вероватно ћемо, дакле, доћи до тога да ће вештачка интелигенција у неком тренутку озбиљније ући и у простор књижевности – наводи Шапоња. – Али за сада ми се ипак чини немогуће да АИ освоји и свет оне праве, истинске књижевности koja се, баш као и човеков мозак, одликује непредвидивошћу, неочекиваношћу, откривањем нових, необичних веза. Стога пре свега морамо разликовати Књигу од форме књиге. И Књижевност од онога што се за књижевност издаје. Зато и не значи да се за све што узмете у руке данас у књижарама може рећи да је Књига, напротив. Добра књижевност продире, прелази границе... Попут суштинске поезије која, између осталог, постоји захваљујући несиметричним, неухватљивим односима језика, смисла, слика... И чини ми се да је у том смислу управо она најсигурнија од уплива АИ - ако је. Јер, уколико вештачка интелигенција заиста освоји и тај простор врхунске поезије, онда смо га угасили као људска врста...
М. Стајић
