Шта сте мислили под тиме да је представа "Јеванђеље по Ф. М. Достојевском" другачија?
- Рад на тој представи је био другачији. Ми нисмо имали текст као окосницу, како бисмо могли да уђемо у прву читајућу пробу и да нањушимо и наслутимо где би то ишло. Ми смо заправо покушали тимски да градимо ту представу вођени под палицом Јернеја Лоренција и сви заједно смо били укључени у њено стварање. Јернеј је знао да ће окосница, односно средишњи део бити "Карамазови" као последње, можда и највеће дело Достојевског, али пре и после тога ми нисмо знали шта ће бити. Онда смо истраживањем и радом, свакаквим импровизацијама, па и домаћим задацима које Јернеј јако воли да даје глумцима, дошли до тога што данас можемо рећи да је та представа. Нажалост мислим да таквих предссатава у нашој земљи нема у великој мери. То је у Европи и свету, такав приступ и та форма која је врло отворена, нормална и свакодневна. Код нас се такво позориште не негује, односно није стигло у тој мери како је ван граница наше земље. У том смислу мислим да је она посебна и другачија и да она сада отвара врата и могућности неким можда млађим редитељима који имају прилике да је погледају, или су били на БИТЕФ-у и имали прилике да погледају такве представе, да се евентуално и сами одлуче на такав пут и приступ поставци једног сценског дела.
Рад са Лоренцијем као тренутно једним од најзначајнијих редитеља Европе многи називају мастер-класом. Како сте ви то доживели?
- То јесте био мастер-клас. Рад са њим је нешто веома посебно и драгоцено. Током процеса је било довољно да ја будем ја, да се осећам да сам уважен, да се моје мишљење цени као и свачије. У том процесу свако има право гласа и уопште не треба, нисмо се либили тога да дајемо предлоге и будемо потпуно отворени, јер као што се то врло често цитира - грешке у позоришту не постоје. Јернеј је неговао то и показивао да треба сви заједно да будемо отворени у томе. Осећао сам се комотно, лагодно, био сам отворен. Сваки пут након пробе кад сам се враћао кући, моја вереница је глумица, сваки пут кад сам улазио она ме питала каква ти је то енергија, како то долазиш са пробе, како би ја волела да осетим тако нешто! То је тај неки жар који је Јернеј гајио. Ми смо баш овде где се сада налазимо, у ВИП салону СНП-а направили представу. То је неуслован простор за рад, али ми смо је ту направили и схватили да то што смо ми направили могли смо да направимо било где. Јер је битно то ка чему смо тежили и чиме смо се бавили. Јернеј нас је враћао на садржај, на Достојевског. Помињали смо људе које ми познајемо, људе за које смо чули... То су све ликови међу нама, људи који и дан данас живе, ти карактери Достојевског. Наше је било само да их нањушимо, препознамо и донесемо на сцену.
О чему је за вас ваш Достојевски?
- За мене је представа веома важна јер говори о човеку. Говори о човеку и његовом путу од рођења, стварања, па до краја његовог живота. Када кажемо од почетка до краја, говоримо о томе да представа говори и о смрти. Ту имамо прилике да чујемо приче Достојевског из разних животних доба. Ја говорим из угла дечака који има седам година, а онда долазимо до смрти старца Зосиме као једног великог старца. То је један значајан лик у роману "Браћа Карамазови". Зато мислим да је читав опус једног човека саткан у ту представу. Заправо, у све препреке на том путу. И онда та представа, чини ми се бар у мом осећању, покушава и олакшава нам да схватимо живот. Чини да нам живот не буде толико тежак, него да лакше корачамо и да видимо да нисмо сами на овом свету и да постоји још доста случајева који воде битке још теже него оне што их ми водимо.
Игор Бурић
