У овој представи, рађеној по комаду познатог савременог мађарског писца Ђерђа Шпира, у преводу Радослава Миленковића, играју Софија Мијатовић Лазаров и Владимир Грбић.
- Притиснути обавезама и лошим искуствима, застражени и обесхрабрени тешком свакодневицом, бомбардовани катастрофичним вестима из медија, људи нису више у стању да се радују чак ни кад им се срећа осмехне. Ђерђ Шпиро нам у „Праху“, на изузетно духовит начин, поставља нека важна, животна питања. Када смо постали људи који не примећују мале ствари? Када смо постали људи којима је лакше да верују у подле сплетке и сумануте теорије завере? Када смо се навикли да увек тражимо грешку у свему, да увек очекујемо негативан исход? Када смо почели да тражимо само црне теме за разговор, макар то било оно чувено „што је грозно време данас“? Када смо основне људске принципе и веру у исправно и погрешно заменили флоскулама типа „шта да радим, то тако иде“? Када смо, зарад сопствених интереса и зараде, почели да правдамо све оно што би нам било одвратно док смо били млађи? Када смо престали да видимо добро једни у другима? Када смо постали – овакви? – пита се редитељка Оливера Ђорђевић.
Музику за ову представу је компоновао Павле Звекић, сценографкиња је Марија Калабић, а костимограф је Марко Маросиук.
Ђерђ Шпиро (1946) је студирао руску, српскохрватску и мађарску књижевност у Будимпешти, а усавршавао се у Совјетском Савезу, Југославији, Пољској и Чехословачкој. Између осталог, радио је као новинар, уредник, професор, драматург, предавач и преводилац. Од 1978. предаје на Универзитету у Будимпешти. Објавио је десет романа, три збирке кратких прича, око тридесет драмских текстова, велики број есеја и монографија, као и шест филмских сценарија. Добитник је више од тридесет престижних награда. Члан је Удружења мађарских писаца и друштва „Сечењи”.
Н. П-ј.
