Тако ће програм последње вечери популарне манифестације отворити ауторски наступ младе флаутисткиње Милене Јанчурић и њеног бенда, састављеног од интернационалних колега (саксофониста Густаво Д’Амико, контрабасиста Еуд Етун) и новосадских музичара (саксофониста Милан Јанчурић, бубњар Лав Ковач, гитариста Борис Хложан, пијаниста Лазар Новков).
– Свираћемо моје и композиције два госта из Бразила и Израела. Наша музика је слична, под истим кишобраном спава. У мојој се чују утицаји класичне али и везивање за импровизацију. Уживам да импровизацију успоставим са колегама из бенда у моменту, то ми је основна карактеристика, а моја музика се везује за приче. Имам једну о јесени. Живела сам у Бостону.
Тамо је јесен веома лепа. Везује се за ветар, олују, кишу, карактеристике које сви ми имамо у нама. Свираћемо неке наше унутрашње олује – најављује Милена Јанчурић, напомињући да јој је битно и веома драго што у саставу има и фантастичне музичаре и добре људе из свог родног Новог Сада, препознатљивог по томе.
Након Факултета музичке уметности у Београду, Милена Јанчурић је у Бостону (САД) завршила Беркли колеџ оф мјузик, због чега је, то не крије, јако срећна, јер, објашњава, не успеју сви који су талентовани, који буду примљени на аудицијама, да скупе новац за студирање у иностранству. А за свој инструмент, флауту, каже да је место у џезу нашао због спцифичног тона:
– Флаута је моја љубав. Проналазим свој језик у њеном тону. Флауту су у џезу популарисали саксофонисти, јер им је била потребна да обоје звук биг бенда. Пошто су слични распореди прстију за свирање флауте и саксофона, а звук флауте повезују са шупљикавим тоном, саксофонисти су применили њихову артикулацију на флауту. Данас имамо све више флаутиста који се баве џезом. Није то више таква егзотика.
Саксофон има дубљи регистар, али као што постоје разни саксофони, тако и флаутисти свирају бас, алт и пиколо флауту – прича Милена Јанчурић, напомињући да не пише музику за инструменте, него за људе са којима ради.
Музичка прича Милене Јанчурић почела је са братом Миланом, још када су били веома млади, одрастајући у породици пуној љубави према
музици. Пратећи властиту интуцију, и брата који је “вукао” на џез страну, у бенд, схватила је да џез најбоље може да прихвати њену музику, јер је пун импровизације, слободе, за разлику од класичне музике за коју се школовала.
– Џез је уметничка музика. Никад није била мејнстрим, али свако ко жели, може да га прихвати, да га слуша и разуме. Гледала сам људе који свирају џез у старачким домовима, центрима за социјални рад, у Карнеги холу, на врхунским фестивалима... џез музичар има одговорност да пренесе музику. Музика долази из најискренијег у човеку и припада свакоме, зато је космополитска. Настала је из блуза, а шта је блуз него туга једног народа?! Зар немамо сви свој блуз!? Потребна је константна ритмичка пулсација која постоји у свакоме, потребна је прича која стоји иза тога – наводи Милена.
И додаје: Џез живи!
– Одговорност џез музичара није само да преносе њихов лични осећај и однос према музици. Знам да звучи као шаблон, али музика треба да учини свет бољим. Дан џеза у Вашингтну, у априлу ове године, окупио је великане џез сцене и тема је била управо то, да учинимо свет бољим. Џез је универзални језик, долази из човека, из крика за слободу, борбу за људска права. И лепо је што се живе свирке организују на фестивалима, јер у том тренутку и музичари и публика могу да уживају као да су једно.
Игор Бурић
Програм затварања
Након бенда Милене Јанчурић, Новосадски џез фестивал у српском народном позоришту у суботу затварају концерти бендова бубњара и перкусионисте Роберта Гата (Италија) и Јуре Пукла (Словенија), старих зналаца љубитеља џеза у Новом Саду. Очекује се и прави џезерски, клупски финиш до зоре – на сешну у клубу Српског народног позоришта.
