да могу и сада рибу да ловим – тако сам се осећао. Како је било тад, тако сам се увек осећао кад сам улазио у позориште. Храм. Никад на представу нисам отишао без тамног одела. Нисам могао да гледам представу, ако нисам и ја свечано опремљен. То је некад тако морало бити. Кад је социјални положај глумца био једно велико чистилиште, у њему су остајали само они који су били спремни све да пруже, и да не траже ништа. Само прави таленти су остајали и нису питали за цену.
Овако је своје прве кораке у позоришту представио прослављени глумац и редитељ, првак Драме Српског народног позоришта Станоје Душановић (1906-1987) у интервјуу Владиславу Урбану, објављеном почетком осамдесетих на страницама “Дневника”. У његову кућу у новосадској Дунавској улици 28, како је писао Урбан, долазило се на чашицу – успомена. Управо овом великану као најзначајнијем изданку и чувеној глумачкој породици Душановић посвећена је изложба Позоришног музеја Војводине, приређена ових дана у фоајеу Српског народног позоришта.
Ова породица суверено је владала позоришним сценама у Новом Саду, Војводини, али и широм бивше Југославије сабирајући стотинак година непрекидног бављења глумом.– Почевши од Јевте Јеше Дошеновића (коме је Тона Хаџић променио презиме у Душановић), и његове госпође Љубице (којој су и мајка и сестра биле глумице), преко њихове деце, најмлађе Јулке и синова Милорада и Станоја, са снахама Загорком и Илинком, до унука Мирјане, Милана, Бисерке и Јевте млађег, њих једанесторо, сви су били глумци. Доста је честа појава да се истим занатом баве отац и син, али да се истим занатом баве и родитељи, и деца и снахе и унуци, то се заиста ретко среће - наводи ауторка изложбе Биљана Нишкановић. - Бити глумац није само занат, потребан је дар, таленат који се развија само дугим и упорним радом, да би се досегле уметничке висине и да се од заната створи уметност. А скоро сви они су досегли такве висине, играјући безбројне комаде, потпуно се предајући професији и своје животе подређујући глуми и позоришту.
Театролог др Зоран Т. Јовановић, један од најбољих познавалаца историје српског глумишта, подсећа и на друге глумачке породице у историји нашег позоришта. Једна од тих знаменитих у Војводини, која је представљала нуклеус позоришног живота код нас, била је породица Луке Поповића из Врањева, који је свој својој деци дозволио да крену путем театра. Слична је била и породица Фотија Иличића, који је и сам био путујући глумац, а такође је сву децу усмерио пут театра. У његовој позоришној дружини 1881. године започео је глумачку каријеру и Јевта, родоначелник фамилије Душановић. Та традиција у српском театру да се у породичном кругу опредељују за позориште траје и до наших дана, међу којима Јовановић издваја фамилије Динуловић, од Светислава до Мире, са десетак чланова везаних за театар, а у Новом Саду породицу Душана Животића.
Од једанаест чланова породице Душановић, који су представљени на овој изложби, биографским подацима, кроз улоге које су играли, оригиналним фотографијама и цртежима Милисанде Миловић, сем двоје који су рано завршили позоришну каријеру, сви су доста дуго били на српским сценама. Међу њима Јовановић посебно издваја Јевту (1861-1917) и његове синове Милорада (1896- 1990) и Станоја. По његовим речима, оснивач династије, који је оставио лепе трагове, био је изузетна личност и спадао је међу најдаровитије глумце друге генерације СНП.
Оставио је знакове онакве глуме каква је била код Пере Добриновића, неке типове је тако тумачио да нико после њега није био ни приближан тим улогама. Како је сам говорио, глумио је улоге разних жанрова али је “већином изнашао на позорницу доброћудне старине и типове нашег народа из разних крајева”. Поред заноса театром, он се са страшћу бавио и проналазаштвом и имао је неколико патентираних изума који су били у своје време врло профитабилни. Можда би, како каже Јовановић, био успешни индустријалац да није било љубави према театру. Супруга Љубица, била је једна од први српских дилетанткиња која је наступала у путујућим дружинама, а затим постала чланица СНП.
Милорад Душановић се од раног детињства, уз родитеље развијао уз театар и учио глуму од познатих новосадских глумаца. Каријеру је започео у СНП у Новом Саду, а завршио у Народном позоришту у Београду. У почетку је тумачио љубавнике и друге драмске улоге, а касније је успешно прешао на карактерне ликове. И супруга Загорка, као и деца Милан и Мирјана бавили су се глумом.
Централна фигура ове породице, Станоје такође је од малена био везан за позориште и статирао у представама. Како је о њему писао театролог Мирослав Радоњић, поседовао је урођени шарм аниматора и успевао да стекне неподељене симпатије гледалаца. Оставио је трага у бројним позориштима, чак је и у немачком заробљеништву организовао логорски театар, обављајући дужност управника, редитеља и главног глумца, али је своје највеће успехе постигао у СНП.
Остварио је 180 улога и режирао преко 4о представа, а по речима Радоњића, играо је са запаженим успехом уносећи се снажним темпераментом у ликове које је тумачио. Уживао је велики углед у позоришном колективу и граду, био је и секретар, директор Драме и в. д. управника СНП. Супруга Илинка, такође чланица СНП, остварила је велики број улога с певањем. Њихова деца, Бисерка, глумица, почела је каријеру у СНП, део живота провела је у Бразилу, а по повратку била је секретар Опере са балетом СНП, док је син Јефта био је дугогодишњи глумац Позоришта младих остваривши на сцени и за децу и одрасле бројне улоге комичног и драмског фаха.
Сећања Станоја Душановића, забележена у интервјуу “Дневнику”, иако нису део театролошких студија, такође су занимљива и драгоцена, а посебно она која се односе на детињство и прве глумачке кораке: Увек ми је било, а и данас ми је, банално, кад неко почне о себи да пише у стилу: рођен сам у сиротињској породици. Ја сам рођен и одрастао у господској сиротињи, то је страшно! Кад сам као малишан говорио да ми је отац глумац, звучало је то у оно време као да сам рекао да сам дете неког барона или грофа.
Таква су то времена била и тако се на глумца гледало. А у нашој кући - врага у кући, у стану! - у Алмашкој улици, боље смо познавали понекад глад него ситост. За време оног рата, у дворишту се сместила кухиња аустроугарске војске. Позоришта затворена, ни од куд ништа, гладујеш. А војничка кухиња богата. К’о сад да гледам како неким великим виљушкама ваде богато комаде куване говедине, а пасуљ! Са сувим месом. Кад се војска нахрани, кувари остатак деле сиротињи и богами, сав се комшилук тако прехрањивао. Мој отац би ме убио да сам стао пред тај казан. Једном је тако скоро и било кад нисам успео да одолим пасуљу са сувим месом.
Од младих дана па током целе своје каријере, Станоје Душановић је сакупљао грађу о српском театру, имајући свет колико је то важно за будуће истраживаче и најзаслужнији је што је сачувана богата документација како о његовој породици, тако и о другим глумцима и редитељима са којима је сарађивао, али и бројне анегдоте и приче из позоришног живота тог времена. Та драгоцена заоставштина чува се у Позоришном музеју Војводине који је и приредио ову изложбу.
Нина Попов
Књига у знак сећања
На отварању изложбе у СНП, Зоран Т. Јовановић је подсетио да се приближава 30 година од смрти Станоја Душановића, и предлажио Позоришном музеју Војводине да се у знак чувања успомене на овог глумца приреди књига његових текстова, међу којима има сјајних портрета колега, али и занимљивих анегдота које одсликавају врло пластично многе личности, догађаје запретене или потпуно заборављене. Предложио је и установљење награде која би носила име Душановића, а додељивала би се најбољим истраживачима, архиварима позоришне и културне историје у Војводини, каквих има у сваком месту где постоји театар.
