младог новосадског композитора на докторским студијама у Швајцарској. Након судија гитаре на АУНС у класи Зорана Крајишника, школовање наставља у Женеви најпре на мастер студијама теорије музике, а затим и у Берну, где завршава мастер из композиције у класи Ксавијера Дајера. Паралелно се развија и његова композиторска каријера, па су му дела, између осталог, изводили ансамбли из Немачке, Холандије, Швајцарске и Румуније, пре двадесетак дана на Луицерн фестивалу у центру пажње је био његов комад Анд тхе Ангел сањ тхе Блацк Сњан, који је наручило Швајцарско удружење композитора, а сутра, 11. октобра, италијански гитариста Рубен Матиа Санторс у Паризу ће, на концерту у УСА Фоундатион центру, премијерно свирати Немањину композицију Цоурантс В: А траверс лес ћампс де моувементс рестреинтс.
– Фарос за октет је први мој комад који ће уопште бити изведен у Србији – каже Радивојевић за „Дневник”. – Већ неколико година сам у Швајцарској и нисам баш у српским композиторским токовима, тако да сам и за конкурс Трибине сазнао готово случајно, и то недуго пошто сам завршио рад на Фаросу. Послао сам композицију и признајем да ми је јако драго што су је одабрали и што баш њом дебитујем на „домаћем терену”...
Пхарос ће у понедељак увече под управом Раде Пејчић свирати ансамбл „Градилиште”, који творе Сања Ромић (обоа), Марина Ненадовић (флаута и алт флаута), Предраг Недељковић (кларинет и бас кларинет), Мирјана Нешковић (виолина), Маја Милановић (виола), Срђан Сретеновић (виолончело), Иван Марјановић и Срђан Палачковић (удараљке), Неда Хофман (клавир). Следећег месеца Немању очекује и прво извођење дела за блок-флауту, хармонику, харфу, виолончело и удараљке, које је од њега наручио београдски ансамбл Студио 6. Заправо, иако је по изворној вокацији гитариста, Цоурантс В: А траверс лес ћампс де моувементс рестреинтс, које ће сутра увече извести Санторос, први је комад који компоновао за свој „матични” инструмент...
– С једне стране би требало да ми је лакше да пишем за гитару, јер је то инструмент који најбоље познајем, али, с друге стране, сувише добро познајем и репертоар за гитару, тако да ми се, шта год да напишем, чини да помало „личи” на нешто што сам свирао или слушао. А мене кад компонујем гура напред ново, другачије... Мада, признајем да бих волео да знам да свирам све инструменте као гитару, јер чини ми се да бих тек онда могао да се потпуно ауторски ослободим. Наравно, није спорно познавање технике „производње” тонова, али је итекако важан и осећај контакта инструмента са телом, додира, даха, притиска на дирке...
Описујући начин на који компонује, Немања каже да најчешће креће од музичке идеје, и то најчешће звука а не конкретног мелодијског мотива – јер у стилу којим пише заправо доминирају звучне масе. То је, појашњава, стил близак спектралној француској школи, где је изузетно важно мешање боја инструмената...
– Наравно, веома ми је битан и наративни ток комада, односно пуно полажем на драматургију самог дела, као и на временске пропорције, када се шта дешава, у ком тренутку и колико траје. У тоналној музици јасно је слушаоцу када тема почиње и када завршава; у атоналној, где нема мелодије, раније је, рецимо код Шенберга, то било доста тешко похватати, али су касније развијене разне стратегије како да се задржи усмереност музичког тога иако темељи остају атонални. И та игра очекивања и изневеравања очекивања, предвиђања и потпуног изненађења, мени је јако занимљива...
Говорећи о односу публике према његовим делима, млади композитор каже да постоји изграђена сцена која слуша ту врсту музике...
– Знам да је на то што радим публика која долази на моје концерте спремна. Уосталом, ни не мислим да су моји комади нарочито шокантни. Међутим, исто тако сам свестан и да је та сцена у Србији много мање развијена, односно да и даље постоји проблем комуникације између савремене уметности и ширег аудиторијума. Поготово јер влада уврежено мишљење да је савремена музика неслушљива, а она покрива мноштво подправаца и неке веома питке и допадљиве ауторе – Филипа Гласа, Арва Парта, Стивена Рајха, Лигетија... Па чак и француски спектрализам доста је слушљив, доста консонантан. Али мислим да је доста тога питање навике. Рецимо, моја супруга није музички образована, али поред мене свакодневно слуша понекад и бизарну музику, тако да јој је сада Чајковски зна бити сладуњав Ј. У сваком случају, ја нисам себи задао за циљ освајање милионске публике. Тако да и не бринем о томе...
М. С.
Фото: В. Вукмановић
Сви путеви воде у – оперу
Немања је аутор музике за десет позоришних представа изведених под окриљем Брод театра, пројекта његовог оца, чувеног новосадског глумца и редитеља Ратка Радивојевића (1951-2015). А у јулу ове године у Вилнев лез Авињон, у продукцији Националног центра за сценско стваралаштво Ла Шартрез и компаније Акт-Опус, изведена му је опера „Х то Х” о имагинарном сусрету Мишела Уелбека и Нине Хаген, настала у коауторству са Николом вон Ритером за који су либрето написале Марион Обер и Сандрине Рош. „Планирам и писање нове опере, на којој бих радио са једном колегиницом, Италијанком. То ме сада јако привлачи, то нешто што се дешава изнад игре тонова”, наводи Немања Радивојевић.
