и сувише презентовао јавности, признаје да је дошло до засићења, тако да је пожелео предах у Кањижи- Граду тишине, са топлим бањским базенима и другим чарима крај Тисе.
– Уживам у шетњи и тишини, мада ументик не може само да мирује, него мора да баци поглед око себе, да види шта се догађа у околини, па сам обишао и суседна места Нови Кнежевац, Подлокањ, Суботицу, Палић... Треба ми визуелни догађај, јер мени као сликару је Војводина као вечита инспирација, стално сам јој окренут, меморишем, а касније ће вероватно то бити преточено у неке нове слике – утисак је Гиге Ђурагића Дилета са одмора, за који не скрива да је потпомогнут ваучером ресорног министарства.
Диле без околишања наглашава да ниједан човек није био пророк у свом селу, па тако ни он у Ковиљу, али да је у родном месту крај Дунава, као и сви нормални људи, са нормалним проблемима и животом.
– Знам шта су проблеми људи који око мене живе, њихове муке они ми тако отворено говоре, на њих не могу да будем имун, да не реагујем. Са Ковиљчанима се дружим и што је најбитније, живим животом као и сви други. Јесте мој позив мало другачији, моји родитељи, деда, прадеда и читава фамилија сви су били земљорадници, бавили су се земљом, обрађивали је и од ње живели,а ја као сликар не обрађујем директно земљу са мотикама и тракторима, него са својим сликарским алатом. Ту исту земљу обрађујем на свој начин, тако да се нисам много одмакао од њих, само покушавам да ту земљу прилагодим себи и свом менталитету, својој потреби, а време које је пред нама судиће о томе колико сам добро ту земљу обрадио, колико сам узнапредовао и као уметник и као човек.
На питање, да ли је лично задовољан колико дубоку је уметничку бразду заорао у Ковиљу, Новом Саду и ширем простору, Ђурагић подсећа да је на монографији написао „Моја бразда у равници“.
– Мислим да сваки човек, било шта да ради, битно је да остави своју бразду, да остави свој траг, дело живљења и деловања, у времену и простору у коме се налази. Свако од нас се труди у оној мери колико је у његовој моћи, колико је спреман и вољан, поготово колико је приправан да унесе енергије у ту своју бразду. Трудим се и важим за оне који доста раде и путују, тако да очекујем од себе да ће та моја бразда бити довољно добро узорана. Овог тренутка падају ми на памет сви људи сликари, поготово војвођански, јер док сам био млад јурио сам да их све видим и упознам. Не могу да се не сетим како сам отишао у Шид да видим дела Саве Шумановића, па упознао Босиља, отишао код Коњовића који је био тема мог семинарског рада, код Кечића и свих тих људи којих више нема, али који су пре мене радили на овој равници и оставили леп траг у уметности Војводине. Њих узимам као своје претходнике, које имам стално пред очима, захваљујући њима и ономе што носим у себи покушавам да оставим свој траг.
Диле подсећа на француску изреку, да све што је добро долази из провинције, те да она није увек у провинцији, него је у људима.
– Као људи који из провинције долазе у већу средину ми имамо жељу и потребу да оно што носимо докажемо тој околини, да смо вредни поштовања, вредни свога рада. Можда се чак и више трудимо него они који живе у центрима, који су ушушкани породичним и другим окружењима, мање имају потребу за бусање, за сукоб са околином, да се експонирају, и често остану недовољно исказани, баш зато што су ушушкани и заштићени. Ми који смо дошли са ледине у град, ми смо изоштрили своја чула и далеко лакше и сигурније улазимо у све сукобе, и са околином и са проблемима на које наилазимо. Садашња друштвена ситуација ми то доказује, поготово ако погледамо биографије свих значајних личности, нећемо ту наћи много људи из средина у којима су били заштићени, него наилазимо на људе из малих, сиромашних породица, из неких забити, јер је природа њих тако припремила да морају бити борци и носиоци прогреса, како код себе тако и у срединама у које долазе, јер разбијају стеге и шаблоне, жељни афирмације и успеха.
Коментаришући учешће и додворавање појединих уметника власти и политичарима, Ђурагић констатује да је питање колико су они уметници, ако су у дослуху са властима и у служби власти.
– Уметник по својој вокацији мора да хоће више и боље. Недавно сам рекао на једном месту, али нисам сигуран да су ме разумели, да је уметник увек опозиција, опозиција свему. Тешко је објаснити ту димензију, да су уметници увек опозиција власти, али у сваком случају, колико год да ради увек је незадовољан, хоће више и боље и то је у природи сваког уметника. На свој статус не бих морао да се жалим, свој статус сам својим радом изградио и сада је већ дошао период да уживам, јер са 70 година нисам више у позицији да сам као у време младости бунтован и агресиван, него сада више користим знање, искуство и тражим конфор, да се као старији човек утоплим, а препуштам сцену новим људима, који тек граде каријеру. Будно их пратим, ту сам да им помогнем, јер волим свима да сам од помоћи, мада млади обично неће да слушају никога – уверен је Ђурагић, напомињући да то што млади неће да слушају, ипак га не брине, да их треба пустити нека раде, ударају главом у зид и траже нове просторе и решења.
Вели Диле да је свакодневно сведок, док уз јутарњу кафу листа штампу, да нема пара, да се јако лоше живи, да уметници немају кућа и станова, да галерије и поједине институције културе не функционишу.
– Отишао сам да обиђем Суботицу и био шокиран. У „Ликовном сусрету“, одем да видим шта имају од изложби, а они кажу да немају ништа! У централној суботичкој галерији нема тренутно ниједне изложбе, немају ништа у програму. Питам шта се догодило, а они одговарају да су им нешто отказали, нису програми кренули, нису дошле паре, имају застој. Проблем је да институција, која је тако значајна за регију, нема шта да покаже људима. Слично је са Музејом савремене уметности у Београду, са Народним музејом, све нам је нешто у запећку, као у неком вакуму и не знам како ће се и када отворити, али мислим да је велики проблем што још нисмо изашли и на улицу. Заговорник сам да се само револуцијом - не убијањем, него покретом – диже свест људи да хоћемо боље, да хоћемо да прораде све културне институције. Јер култура је област која људе оплемењује, квалитет живљења диже на виши ниво.
Наш саговорник у Ковиљу има свој уметнички простор, своју галерију и ликовну колонију. Ђурагић је направио и био учесник преко 280 ликовних колонија, има и свој легат који је поставио у своје родно место. Иза себе има преко стотину самосталних изложби у земљи и иностранству, а спрема се да у априлу прослави 70. рођендан.
– Био сам пре неки дан у Подлокању где је Бата Клепић у малом селу са стотину кућа направио галерију, поставио скулптуре у слободном простору и адаптирао неке просторе за уметност, а не зна куда даље. Непојмљиво је да направиш галерију и легат, направиш нешто, а не знаш чему ће то да служи. Наша клијентела, публика, није научила да путује, да обилази сва та места. Могу да се пожалим да немам бројну публику која долази да види моју галерију, дошло је у пар наврата неколико аутобуса и на томе се све завршава. У Подлокању нигде никога нема. Било је покушаја и у другим местима да се нешто направи. Галерију Стојана Трумића у Тителу, готово нико не посећује. Некако се инфериорно односимо према ономе што имамо и то недовољно користимо. Жалосно.
Милорад Митровић
