У петак ће одржати концерт у Новом Саду, на Спенсу, којим ће практично прославити „пунолетство” Балканополиса, састава који је основао 1997. Стога је и прво питање за Слободана Тркуљу колико је током тих година сазрела његова музика?
– Иако знам да је моја музика са Балканополисом прошла многе фазе од почетка до сада, мислим да је у сваком периоду постигла одређену дозу зрелости на себи својствен начин – открива Тркуља за „Дневник”. – На почетку ме је занимала само енергија, виртуозност у свирању и разбијање граница и ограничења које сам свирачки тада имао. Постављао бих себи свирачки тешке задатке и онда се борио сам са собом да их испуним. Истовремено сам радио на спајању традиционалног певања са модерним звуком. А следећа фаза је била да своје песме увучем у шири звучни контекст – наиме, Балканополис је почео да развија музику са великим оркестрима.
Први концерт са Београдском филхаромонијом је био изузетно успешан а потом је остварен и маестралан спој са холандским Метропол Оркестром – подсетимо, њихов заједнички наступ у ревијалном делу Евросонга видело је више од 100 милиона ТВ гледалаца.
– У том периоду сам почео да компонујем инспирисан православним црквеним појањем и написао песму Анђео и Небо, која је, поред песме Лепе моје Црне Очи, постала тзв. лична карта Балканополиса. Одласком у Реал Њорлд Студио Питера Гарбијела у Британији, ушли смо у вероватно најзрелију фазу јер се остварила моја жеља с почетка каријере да стварам музику инспирисану српском традицијом, прожету филмичним звуком али у поп форми.
Тек, Балканополис је сада изузетно специфичан и необичан микс поп и рок музике, традиционалних инструмената, панк енергије, оркестарског звука, грленог певања и православног појања. После 18 година имам утисак да, иако смо много тога прошли и свирали по целом свету, прави период развоја ове музике и наступа по свету тек предстоји. Осећам да нема граница и да нас чека још много узбудљивих година свирања и стварања. Да поново можеш да прођеш пут од 1997, сада са овом дозом уметничке зрелости али и рутине, да ли би, рецимо, неким темама, односно композицијама које су из њих израсле, пришао на потпуно другачији начин? И колику, опет, слободу себи дајеш да се сада, приликом извођења тих нумера, с њима поиграваш?
– Тешко је на то гледати из ове перспективе. Мислим да је свака фаза била изузетно важна, јер сам музиком почео да се бавим као адолесцент, и да је практично кроз моје сазревање као личности и музика сазревала, тако да је одговор – не. Не бих мењао ништа. Свака композиција коју сам написао осликава периода из личног живота и као таква ми је драгоцена. Из истог разлога песме које смо издали на албуму Краљевство Балканополис свирамо ”у оригиналу”. Моје поље поигравања, како га ти називаш, је у новим композицијама и музици коју пишем, увек инспирисан нечим новим, махом личним доживљајима и светом око мене.
Апсорбујући и комбинујући утицаје наслеђа и утицаје времена у којем живиш формирао си аутентичан музички израз. Да ли те та аутентичност понекад спутава или ти, напротив, управо она отвара простор за даља музичка истраживања?
– Слобода се осваја, она никад не долази сама од себе. За њу напросто морамо да се боримо, како у животу тако и у уметности. Имам утисак, а за то сам добио небројено много потврда од публике, и у иностранству и овде, да људи долазе на наше концерте баш због те слободе и неспутане креативности која је својствена у Балканополису. Не постоје два иста концерта које смо одсвирали, увек убацим на сет-листу и неке нове композиције. За мене и Балканополис - концерти су полазна тачка свега, на њима музика ствара тај непоновљиви и јединствени доживљај где публика и ми на бини постајемо део нечег већег, као да се сједињујемо у великој радости.
Традиционална музика се последњих година (сад већ деценија) у свету углавном комбинује са роком и попом, јер је то исплативије. Међутим, уметници са ових простора – од тебе до Влатка Стефановског, Мирослава Тадића, Едина Карамазова, Теодосија Спасова… ипак су више окренути џезу. Да ли је у питању балканска тврдоглавост и непристајање да се иде утабаним стазама?
– Мислим да ниједан од уметника које си набројао не припада суштински yезу, укључујући и мене. Ако постоји неки заједнички именитељ, онда би то пре била потреба да се изађе из оквира у којима смо почели да стварамо. Код мене је традиција била полазна тачка у свет уметности и стварања музике без граница. Додуше, јесам магистрирао на yез академији у Холандији, али пре свега да бих стекао слободу свирања и импровизовања. Рецимо, код Мирослава Тадића и Едина Карамазова, чију уметност изузетно ценим, полазна тачка је била класика и ренесанса и из ње су кренули у друге жанрове.
У традицији сам од малих ногу и одрастао сам уз звуке фолклора у Новом Саду уз менторе Милорада Лонића и Ивана Сабоа. Они су ме упознали са лепотама наших песама и инструмената и покренули љубав и страст која ме прожима и данас после више од две деценије бављења музиком. Управо та љубав којом сам задојен од малена је покретач звука Балканополиса. Мислим да је то кључна разлика између музике коју стварам са Балканополисом наспрам комерцијалних мотива да се направи неки такозвани ”етно хит”.
Музика коју стварам је утемељена у традицији али ја припадам новој генерацији музичара који традицију воде у ново време, и стварају потпуно неоптерећени жанровским одредницама. Сматрам својом обавезом и једним од животних циљева да се та и таква музика популаризује. Ширење Балканополис звука у рок, поп и оркестарску сферу је искључиво мотивисано стваралачким нагоном.
Прети ли опасност да фузија традиционалне и модерне музике, на којој се све више инсистира широм света – нажалост, углавном из чисто комерцијалних разлога - током времена потисне изворно музичко наслеђе?
– Питање је одлично али да бих одговорио, волео бих да сагледамо ствари у ширем контексту. У свим сегментима живота је присутна опасност да се отуђимо од суштине, првенствено од Бога и начина живота који је једини логичан - од живота у врлини и борби да исте имамо и задржимо. Када човек у себи не гаји Љубав и жељу да чини добро, да се жртвује, да мења себе како би свет био бољи и како би људима око себе, народу, држави и Богу био од користи, онда добијамо разбоженог човека чији се систем вредности огледа искључиво у личном интересу, користи и злоупотреби свега доброг на шта наиђе.
Музичка традиција исто тако није поштеђена таквих порива. Традиција ти је као чиста и бистра река која постоји хиљадама година и храни све око себе, и људе и сву природу, тече паралелно са нашим животима и оплемењује их. Постојала је ту много пре нас, биће сигурно ту и вековима после нас. Постоје много младих људи који је чувају и помажу јој да се разграна, да дође до што већег броја људи, како би донела своју лепоту свима и оставила добре и здраве плодове у људима. Ово можеш да примениш на било који сегмент људског друштва.
С друге стране постоји и тенденција материјално оријентисаних људи који у традицији, као и свему осталом у животу, виде искључиво извор зараде и финансијску добит за себе. Оног момента када им не буде доносила приход одбациће је као безвредну јер су од почетка били слепи за њену лепоту. То је опште место у свету данас. Искористити, зарадити, одбацити и прећи на нешто друго, као паразити. Срећом, наша традиција и култура сеже хиљаде година уназад, тешко је да се нешто тако моћно може изгубити и нестати. Само треба да је свима покажемо у свој својој лепоти и чувамо за следеће генерације. И то је управо оно што Балканополис ради. Враћа музику народу.
У којој мери твоји наступи зависе од публике, од тога да ли је сала пуна, да ли свираш пред искреним поклоницима твоје музике или, пак, и пред онима који су на концерт дошли тек да би били виђени?
– У моменту када изађем на сцену све што се дешавало до тада просто нестаје и остајемо само ми и публика, и изузетна размена енергије и емоција. Балканополис је управо по томе постао познат и препознатљив. Људи, наравно, дођу и да чују песме Лепе Моје Црне Очи, Небо, Свадбарску, Анђела, Кишу итд, али пре свега долазе због јединственог доживљаја и енергије коју стварамо на концерту и која се после препричава још дуго и међу публиком и међу нама који смо свирали. То су невероватна енергетска искуства која су присутна првенствено због наше љубави према музици и сваком сегменту њеног стварања.
Бити у прилици да будем на сцени и стварам је за мене велики благослов. Моја највећа љубав према музици јесте управо у свирању људима, и никада не правим разлику међу њима. Сматрам да је сваки човек, из којих год побуда дошао на концерт, у суштини ту да би доживео музику. Свирао пред двоје људи или 20.000 људи, иста љубав и иста страст ме обузима и свирам и певам са истим жаром. Музика је велики део моје личности и мог бића и радујем се да ћу је са Балканополисом, 27. новембра на Спенсу, поделити са драгим људима и градом у коме сам одрастао.
Мирослав Стајић
Гост на концерту - „брат по оружју”
И на предстојећем новосадском концерту имаћеш специјалне госте?
– Специјални гост на концерту Балканополиса у петак на Спенсу биће Фрејжер Фајфилд из Шкотске. Припадник нове генерације музичара са Британског острва, који померају границе у свирању традиције. Фрејжер је мој, могло би се рећи, брат по оружју. Поред маестралног свирања гајди свира и шкотску фрулу, саксофон, кавал итд. Наша музика има много додирних тачака. И он, као и ја, ствара у духу своје традиције и труди се да је споји са модерним звуком. Изузетно је талентован и виртуозан свирач, могло би се рећи да је феномен у својој бранши.
Драго ми је да ће људи у Новом Сад бити у прилици да га виде и чују уживо шкотске гајде. Иначе, заблуда је да су гајде у ове пределе дошле са Британског острва. Гајде су на њихово острво донели римљани и то је историјска чињеница. Исто тако је познато да Срби имају чак 4 различите врсте гајди колико их нема ни један келтски народ. Богати смо и не знамо колико. (смех) На самом концерту ће поред Фрејжера наступити и две младе уметнице из Србије које ме одушевљавају својом љубављу према нашој традицији. Обе су изузетно талентоване и вредне, и верујем да ће ту љубав умети да сачувају кроз своју каријеру. Једна негује певачку а друга свирачку традицију. Упознаћете их на сцени и одушевиће вас.
