Стеријног родног места, као и фестивалски програм, осмислио је Миливоје Млађеновић, бирајући неке од најзначајнијих наслова из прошлогодишње домаће продукције, као што су “Госпођа министарка” Позоришта “Бошко Буха” и “Коштана” Народног позоришта Суботица, а што је још важније за град близу Румуније и за позориште које има Драму на румунском, позвана је и представа “Оковани Прометеј” Народног позоришта Темишвар, коју је по Есхиловом делу режирао Кокан Младеновић.
Прво што “није као што јесте” - домаћин у Вршцу. Ђура Мрђа је нови директор позоришта. Затим, “Госпођа министарка”, коју је по познатом Нушићевом делу режирала Татјана Мандић Ригонат. Популарни Гонyа (Горан Јевтић) који игра насловну улогу. Препуна сала Позоришта “Стерија” у Вршцу, и поред повећаних мера безбедности, било му је сигурна кућа. Поздравило га је овацијама, и на сцени, и на разговору после представе. То је потврдило да иако нас је мало, и даље нас је пуно, и људи и новина(ра) који штите професионални и приватни интегритет.
Мимо домаћих актуелности, коју бескомпромисном критиком државе и појединаца-институција у њој сјајно описује и “Коштана” у виђењу Андраша Урбана, Кокана Младеновића у темишварском националном театру занимао је један други оковани Прометеј. Глобално, нема шта, Младеновић га види у Yулијану Асанжу, икони какву је до њега можда представљао још само Че Гевара.
Како је духовито приметио водитељ округлог стола Горан Ибрајтер, Младеновић је кјубриковским обртом из “Одисеје...”, од богова са Олимпа стигао до нових богова, треба ли напоменути да су то Амери, који без проблема настављају да шире демократију иако се од јуче, прекјуче зна чак и то да од Другог светског рата, изгледа, штите и сарађују са нацистима.
Још један занимљив детаљ у румунској представи која није баш одушевила захтевније гледаоце (директна веза Прометеја и Асанжа је пренатегнута, редитељска и друга решења пуна опструкција, игра глумаца трапава...), била је појава летелице на даљинско управљање, готово идентичне оној, сад већ чувеној, коју зову (уопштено енглески) “дрон”. Ето како уметност предвиђа будућност, како позориште потказује живот, да цитирамо још једног класика пре него што се позовемо на оно с почетка, да “ништа није као што јесте”.
Осим позоришта, које ће увек тежити да буде оно што није, на фестивалу су нашли праву меру и онога што је баш нешто: вино и ораснице. Уз представе, заштитни знак 22. вршачке позоришне јесени.
Игор Бурић
