Мада је започео као младалачки рефлексни бунт против стега на пољу забаве, рок је израстао у специфичну животну филозофију која је усмеравала стасавање и зреле године низа генерација. Стога тврдње неких теоретичара да је реч о једној од најважнијих појава у историји, посебно Грега Маркуса у књизи „Трагови кармина: тајна историја културе 20. века“, свакако ваља узимати за озбиљно, али ваља бити свестан и опасности да се овом феномену приписује више важности и заслуга но што их објективно има; наравно, и потпуно одрицање било каквих квалитета и потенцијала рокенрола ствара искривљену слику реалности. Чини се, стога, да су по овом питању мишљења и даље (претерано) подељена колико због његове интригантности, толико и због недовољног временског одмака од тренутка догађања.
Како год било, рок се није развијао само у највећим градовима највећих земаља „слободног капиталистичког света“; и у државама које су биле близу некадашње „гвоздене завесе“ ова је музика (и оно што је прати) имала своје присталице, извођаче и публику. Ово понајвише важи за бившу СФР Југославију и њене наследнице. У протеклих педесетак година на овим је просторима неколико генерација младих рокера стасало и било смењено доласком млађих. Управо због сталних „миграција“ пуно ствари пало је у заборав, а неколике књиге историја рок дешавања у појединим местима/регијама начин су да се, ради нових нараштаја, спаси што се још спасти може. Тако је и Вршац добио књигу која прати развој рок музике у банатској „лепој вароши“ од 1963. до 2013. године. Обимног посла састављања ове хронике прихватио се новинар Горан Кукић (1964), који деценијама уназад, кроз више медија, прати локална рок дешавања.
Књига „Рок под кулом“ (издавач „Удружење музичара Вршца, Sax“, Културни центар Вршац, 2014) подељена је на деценијска поглавља која обрађују дешавања током тог десетлећа. Почетак припада бит саставу „Кристали“ који је жарио и палио салама за игранке Вршца и околних места (што је подразумевало и готово обавезне туче) а био познат и у остатку тадашње Југославије. Невероватни ентузијазам носио је младиће који су са Радио Луксембурга скидали хитове рок музике, а са домаћих станица фестивалске шлагере, довијали се како да електрификују инструменте или да их сами направе (радио апарати су служили као појачала). „Кристале“ су наследили разни ВИС (вокално инструментални састави) живописних имена „Црвене руже“, „Плаве звезде“, „Црни дечаци“, „Пламтеће звезде“, а њих други састави јер су момци, одлазећи у војску и на школовање, напуштали музику; исти се образац понављао и наредних деценија. Наступајуће 1970-те су донеле озбиљнију, амбициознију свирку која је подразумевала и прве самосталне, ауторске нумере и снимке начињене у локалним студијима које су водили амбициознији музичари. Ипак, ма колико бендови какви су „ЗУМ“, „Ел Маyо“ или „Неутрон“ били успешни, креативни и сналажљиви, ток времена је крњио њихов ентузијазам а „озбиљан“ живот наметао правила у којима за рок није било много места. Осамдесете доносе покушаје на пољу интелектуалне и амбијенталне музике састава „Карстоф“, „Ур“, „Гхандарва“, више реализованих снимака и објављених касета/плоча; истовремено се шири и лепеза различитих музичких усмерења од тврдог рока и панка до мекшег поп звука. Устаљују се „гитаријаде“ као манифестације које окупљају младе музичаре (поводом различитих локалних свечаности), места за свирке, од „Рупе“ у Дому омладине до „КЕЦ-а“ и разних клубова. Деведесете је обележио распад земље и њених инситуција, односно рокерска „дезоријентација“; младост је ипак налазила начин да се забави и изрази, кроз музику, бунт. Нови миленијум унеколико је повратио позиције рока у Вршцу, учестала су окупљања и амбициознији пројекти али је најуспешнијима и даље недостајао још један корак да из провинције изађу под светла велике рок сцене. Но, нове генерације пристижу доносећи енергију, жељу за успехом у, и даље пожељном, свету рок музике.
Кукићева књига је, у односу на сличне, занимљивија јер се не ограничава само на ређање чињеница већ доноси бројна сећања на рокерске легенде (какве су Дуле Глуви, Илија Кириџија, Аца Главоња, Бата Каурма, Брана Сантана, Чапа, Благоје Цоле, Мома, Миша Мангуп, Дима и други) односно лична сведочења актера рок дешавања (неколицина њих више није међу живима). Те успомене и запажања даје ширу и дубљу слику прошлих дана и ову историју боје племенитим нијансама напатворених појединачних жеља, животних амбиција, њихових остварења али и пораза и разочарења, свеукупно уденутих у један значајни друштвени покрет.
Илија Бакић
