Сахрањен је на православном гробљу у Сремској Каменици. О одласку у вечност нашег великог винског зналца, познатијег у свету него у земљи, у нашим медијима није објављена ниједна једина реч.
Повод овом закаснелом збогом су готово свакодневни позиви који ми стижу из Београда, Ниша, мањих места из земље, из Подгорице, Скопља, Мостара, Загреба, Осијека, Љубљане, Париза. Од његових пријатеља, сарадника и поштовалаца: питају да ли је тужна вест истинита.
У своју „одбрану” за ћутање о одласку великог и искреног пријатеља, још из средњошколских и студентских дана, могу „изјавити”: очекивао сам да се од њега званично опросте: Пољопривредни и Технолошки факултет на којем је радио, Универзитет, институти с којима је сарађивао, привредне коморе, велике винске куће, државне институције које је успешно заступао у свету. Ја сам у међувремену сабирао своју личну документацију за писање фељтона, што сам, још раније, договорио с уредником у „Дневнику” Мишком Лазовићем.
За данашњу колумну одабрао сам понешто о његовој активности у Међународном уреду за винову лозу и вино (O.I.V.) са седиштем у Паризу. Веома важној и одговорној, а о којој се најмање зна. Реч је о организацији која је основана тачно пре стотину година, као одговор на негативну пропаганду против вина почетком прошлог века. Вино је, зато што садржи алкохол који штетно делује на организам потрошача, у одређеним круговима сврстано у кривце за алкохолизам.
С друге стране поборници вина заговарају да умерена потрошња делује позитивно на здравље, а да алкохолизам треба приписати другим, посебно јаким алкохолним пићима. До најоштрије расправе између два табора дошло је почетком прошлог века у време прохибиције. И то се негативно одразило на економију виноградарских земаља.
Требало је стати у одбрану вина, и у јесен 1924. владе осам земаља оснивање поменути O.I.V. Потписници тог споразума били су Француска, Шпанија, Италија, Португалија, Грчка, Мађарска, Луксембург и Тунис. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца приступила је тој организацији 1929. године са три права гласа, уз уплаћене три јединице котизације.
Већ у првом члану њеног Статута стоји да јој је задатак да прикупља и обнародује податке о корисном дејству умерене потрошње вина. И да је њена дужност да подстиче и организује научна истраживања у циљу објективног корисног дејства умерене потрошње на организам људи.
По завршетку Другог светског рата, па до своје смрти 1962. веома значајну улогу у O.I.V.-еу имао је проф. др Д. Милисављевић, који је био и дугогодишњи председник Групе експерата за микробиологију вина. Њега је у Комисији за винарство заменио проф. Радовановић, а после његовог одласка у пензију Новосађанин Владимир Ковач.
Сећајући се лепих тренутака из тога сегмента свог рада, сусрета и разговора с колегама из других земаља, често је истицао пријатељство генералног директора Роберта Тинлота према њему и нашој земљи, посебно у време пооштрених санкција против ње.
Захваљујући њему и председник Уреда господина, G. Yravedru, Србија је сачувала не само даље чланство, већ јој је оно признато уз одређене важне привилегије, пре свега финансијске. Као резултат тог пријатељства, односа и разумевања. Србији јепраштано и дугогодишње неплаћање дугова, без обзира што је по статуту организације предвиђено да оно престаје ако се не плате две године узастопце.
Најтежи тренуци су му били, причао ми је, када су му пред једну седницу Извршног комитета директор и председник рекли да су из Америчке амбасаде захтевали да их обавестимо ако се појави делегат Србије, јер имају намеру да присуствују седници и затраже наше избацивање. Претпостављајући да се ради само о претњи, домаћини су му саветовали да дође на седницу и заузме своје место. И да ће га, ако Амери дођу, благовремено обавестити, како би дискретно могао да се повуче из сале.
У противном, у борби против њега ће бити, не колеге из струке, него, како је директор Тинлот рекао, „специјалци за одстрел” с којима Србија не може рачунати на успех. „Послушао сам њихов добронамеран савет и тиме је „лов” одложен. Тешко сам то доживео, па сам након тога, као и неких немилих сцена у земљи, одлучио да, се повучем из Међународног уреда за винову лозу и вино”, поверио ми се.
Нерадо се сећао и причао о овим и сличним тренуцима. Зато ћу завршити с једним догађајем којег, се радо присећао, не би имао ништа против. На једном конгресу Групе полифенолиста, одржаном у Лиону он је имао запажен реферат. На свечаној вечери чекало га је почасно место: с леве стране му је био актуелни председник, до њега бивши председник те организације, а са десне стране нобеловац проф. J. M. Syng. Пре вечере наступила је фолклорна група, која је свој програм почела србијанским колом „Влади Ковачу у част”.
Слава ти, добри мој Владо!
