повеље, тапије и друго хиландарско благо чинили би, ако се реализује идеја за коју је „Дневник” сазнао на Светој гори, окосницу јединствене изложбе која би у Новом Саду била приређена 2021. године. Чудотворна икона Богородице Тројеручице, нажалост, сасвим сигурно неће ни тада напустити Хиландар, али је замисао да ова поставка обухвати и вредне оригиналне предмете из још неколико светогорских манастира, те да се на заиста спектакуларан начин, и то у европској престоници културе, најшира јавност упозна са историјом, традицијом и свеколиким добром једног од најважнијих духовних стецишта православног света.
Међу експонатима на новосадској изложби можда се, рецимо, нађу и делови иконостаса митрополита Симеона из 1635, који су реконструисали стручњаци Покрајинског завода за заштиту споменика културе. То ремек-дело средњевековне црквене уметности красило је главну манастирску цркву – Милутинову, до 1770, када је постављен нови иконостас, а стари је демонтиран, исечен и његови делови су или завршили у различитим параклисима или су напросто склоњени па заборављени. Стога је пред рестаураторима Завода био изузетно тежак задатак – јер најпре је требало разазнати све делове оригиналног иконостаса и поново их склопити, а онда до детаља реконструисати комаде који недостају...
– Док смо радили на испосници Светог Саве у Кареји, игром случаја смо у једној монашкој келији фотографисали неке прелепе старе фрагменте, за које смо касније утврдили да припадају управо иконостасу митрополита Симеона. Такође смо делове проналазили и у цркви Светог Василија, која се налази на мору у близини старог хиландаског пристаништа, па у скривници изнад трпезарије – прича за „Дневник” сликар конзерватор Синиша Зековић. – Рестаурацију иконостаса смо сада практично завршили и сада је само питање где ће он бити изложен, с обзиром на то да више неће бити у богослужбеној употреби, а дуг је 10,5 метара. Тек, све су прилике да ће на крају красити нову ризници, која ће у догледној будућности заживети у простору где је некада била манастирска пекара.
Подсетимо, дуборесци, позлатари, техничари за уметничку обраду дрвета и сликари конзерватори Покрајинског завода за заштиту споменика културе раде у континуитету на Светој гори дуже од деценије. Прве две године њиховог ангажмана посвећене су конзервацији и рестаурацији иконостаса и фрескоживописа у испосници Светог Саве у Кареји. Потом је на ред дошао иконостас у зимској капели хиландарског конака у Кареји, да би 2007. конзерваторска радионица била премештена у стари млин недалеко од самог манастира, где се радило на конзервацији и рестаурацији икона из хиландарске ризнице и на обнови иконостаса цркве Св. Тројице на Спасовим водама.
Пре два лета је Сабор стараца Хиландара одлучио да Покрајинском заводу повери и обнову мобилијара у Милутиновој цркви. Прва кампања обухватила је конзервацију и рестаурацију олтара, односно Часне трпезе из 1776. године са киворијумом, и ти су радови завршени ове године. У 2017. ће се, сходно приоритетима које одређују игуман и манастирско братство, обнављати тронови у наосу, а паралелно с тим ће бити настављен и рад на целивајућим и иконама из ризнице. Није, иначе, згорег напоменути да је стручњацима Завода поверено и чишћење раскошног сребрног окова који штити икону Богородице Тројеручице.
– У наредним фазама предстоји рестаурација дела солеја где се налазе тронови Тројеручице и светих апостола, а потом и Богородичиног и Христовог трона у припрати. Потоња два су, иначе, наслоњена на фрескоживописе, и када буде завршена њихова конзервација и рестаурација, уз благослов игумана и братства дислоцирали бисмо их на стубове и тако видиљивим учинили фреске Христа и Богородице са Христом, које су скривене већ вековима – каже за наш лист директор Покрајинског завода Зоран Вапа. – Радови у Милутиновој црква представљају и конзерваторски и организационо велики изазов, јер се у њој сваки дан служи, те се у храму не може радити већ се сав материјал мора свакодневно носити у радионицу. Иначе, и када се заврши грађевинска обнова Хиландара након катастрофалног пожара који је 2004. прогутао већи део манастирског комплекса, сигурно ће још деценијама морати да се ради на конзервацији и рестаурацији фрески, икона, црквеног реликвијара, књига...
У сваком случају, материјал на којем су радили и раде стручњаци Покрајинског завода за заштиту споменика културе био би важан део поменуте светогорске изложбе у Новом Саду. Наравно, да не буде забуне – реализовати овај вернисаж неће бити нимало лако, јер најпре треба добити благослов Протата, односно управе Свете Горе, па обезбедити без сваке сумње замашно осигурање поставке, а где су још изазови транспорта артефаката који никада до сада нису напуштали манастире. Али добра воља да Европска престоница културе добије спектакуларну изложбу без сваке сумње постоји. Уосталом, како је потписнику ових редова рекао и архимандрит Методије, игуман манастира Хиландар, уз напомену да слободно могу да га цитирам: „Беч је три копља испод Новог Сада”!
М. Стајић
