Позајмљено је из књиге “Фама о бициклистима” Светислава Басаре, која сад има своје сценско упризорење у адаптацији и режији Роберта Ленарда, у Новосадском позоришту / Ујвидеки синхаз.
Пошто је ствар компликована, најлакше је овако: знате ли за новосадску Критичну масу, оне добре људе на бициклима који се надају да ће сваког часа постати довољно тешки да превагну над онима који су већ критични, па се возају сваки дан својим аутомобилима, бахато паркирају, а затим шетају по бициклистичким сатазама и тако прете да униште све? Е, да не буде да се увек yаба кречи, то су Басарини Еванђеоски бициклисти Ружиног крста о којима се подигла толика фама да је у једном часу било готово са историјом (ионако преписиваном из будућности). Хладно?
Поједноставимо онда и законе физике. Ако укинемо време, укинуће се и простор, а онда више неће бити препрека да будемо реални и захтевамо немогуће. Басарини јунаци су управо такве феле, краљеви у свом дворишту. Делују у сну, не признају норме и представљају једну луду, анархистичку скупину која би да поквари забаву правоверним Томама. Шта? Јесу ли они нормални? Каква је то литература? Све су то измишљотине!
Ако се постмодерна у књижевности успоставила као рушење етаблираних и до зла бога досадних, линеарних, једнозначних наратива, који још, уз то, нису ни били више у могућности да ваљано опишу поливалентни свет бујајућих структура, онда је позориште добрано закаснило да у игру уведе постдрамски театар. “Фама о бициклистима” је за једну другу критичну масу уметничко откриће још веће од Павићевих Хазара, а гледајући је на сцени Новосадског позоришта / Ујвидеки синхаз, не може се отети утиску да је то и једино потпуно откриће у пољу савремене игре, кад је реч о актуелним позоришним сценама.
Луцидно (ведрог духа), лудичко (разиграно), интелигентно (паметно), поетско (лепо), површно (кемп), апсурдно (бесмислено), све ове атрибуте упија Ленардова адаптација Басариног романа и као режија враћа их на сцену, тачније цену кад се ради о уметничком прорачуну кога, зашто и како. Лудничко - може и тако кад се узме у обзир да окосницу драматургије чини однос између “нормалних” и “пацијената”, тензија и сукоб различитих погледа на живот. Др Херберт Мајер (Даниел Хуста) неће никад схватити зашто Краљ Карло Ружни (Арпад Месарош) и његов Мајордом Гросман (Даниел Гомбош), Зигмунд Фројд (Емина Елор), Ернест (Арон Силађи), Херта (Терезиа Фигура), Шерлок Холмс (Агота Ференц) и Вотсон (Габор Понго), нису као он, него су као Ковалски (Бенце Салаи). Зато ће и да им се придружи у трци пужева, заокружујући “Фаму”. Придружиће им се и из публике, људи познатих и непознатих имена, као бесконачни списак радосних вести (еванђеља).
Још увек хладно? Онда ништа! Не вреди даље препоручивати представу. Књига увек и одсвакуд може да се чита. Лепо каже цитат да су и за бицикл мислили да је глупа, ђаволска справа, која не може да стоји сама, камоли да иде. А види где нас је довела, још мало, па готово!
Игор Бурић
