изузетно кохерентан сликарски опус, константно успевајући да импулсе стварности транспонује у аутентичан свет слике - наведено је у образложењу жирија који је овој уметници из Београда недавно доделио награду “Сава Шумановић” за ликовну уметност.
Ово признање Новосадског сајма, Галерије Бел арт и Центра за визуелну културну Златно око, додељено ове године по 18. пут, уврстило је у круг лауреата низ реномираних уметника различитих ликовних поетика. Нова дела у стваралаштву Марије Драгојловић, која се последњих година уместо сликарству посветила особеном комбиновању цртежа, акварела, пастела са фотографијом, дигиталним принтовима, контакт копијама, новосадска публика имала је прилике да види на самосталној изложби прошлог лета у Музеју савремене уметности Војводине.
Део ове поставке представљен је и на управо завршеној изложби у Савременој галерији у Суботици. Тим преплетом материјала и поступака у својим новим, ововременским остварењима, како наводи жири уметница спаја онај дух интиме који је у њеном сликарству био везан за ствари и предмете, са интимом призора, ситуација и сећања. Уметничко стваралаштво Марије Драгојловић до сада је награђено високим признањима на Ликовној јесни у Сомбору, Октобарском салону, Меморијалу Надежде Петровић, а припале су јој и награде из Фонда Ивана Табаковића и “Политикина” награда из Фонда Владислава Рибникара.
Почастована новим признањем, како каже, пре свега због имена које носи, наша саговорница истиче велико дело овог уметника, његову трагичну судбину и растрзаност између живота и уметности. Њен недавно преминули супруг Бранко Вучићевић, истакнути синеаста, сценариста и преводилац, аутор је сценарија за документарни филм “Сава Шумановић – комедија уметника” из 1987. тако да је ова награда посебно дирнула јер како каже, увек се затварају неки кругови.
На изложба названој “Фрагменти времена” приређеној у Музеју савремене уметности Војводине Марија Драгојловић је представила серију старих породичних фотографија и старих разгледница које је пренела увеличане на акварел папир и затим их бојила.
- Углавном за инспирацију имам неки свој живот од детињства до данас, моју породицу, неке фрагменте сећања и ствари које чувам од којих не могу баш једноставно да се одвојим.
Њиховим транспоновањем у уметност решавам та своја сећања, која су некад и тешка и тужна, али се претварају у нешто што је моје и на неки нови начин их тада сагледавам - објашњава Марија Драгојловић свој уметнички поступак. – Континуирано већ годинама радим исте ствари, а одабрани медиј је само ствар расположења, тренутка и могућности. Своје оригиналне старе породичне фотографије са летовања покушала сам да транспонујем у слику, прво сам их штампала, а затим бојила дрвеним бојама и пастелима, тако да то више није серијски производ него је на неки начин моја слика.
Једну фотографију као серијски производ можете да умножавате колико год пута желите, али када ја зауставим ту серијску производњу и обојим је, то је сад оригинално дело и само моје као што је и моја слика. Идеју да она овај начин „интервенише“ на старим фотографијама наша саговорница објашњава својом везаношћу за породичну причу, атмосферу у којој је одрасла, сећања на те дане када су сви у кући цртали, јер је то таленат који се провлачи кроз неколико генерација, али и носталгијом према тим временима.
- Хтела сам неку бол која се јавља када мислим о свему што је прошло, да „упакујем“ у нешто и на тај начин превазиђем. Гледајући старе фотографије одлучила сам да са њима нешто урадим и заиста сада као да сам се ослободила неког првог слоја носталгије, остала је само уметност - каже Марија Драгојловић. -Називи тих радова су сасвим безлични, то може бити било која породица на летовању, поред мора.
За сваког ко погледа те фотографије оне могу да буду и из његове породице, врло је то све слично и надам се да многи могу да се препознају у тим сликама, тим одласцима на летовања, први цртежима са мора које сам обожавала, као и ту посебну светлост на мору. Уз то скупљала сам разгледнице залазака сунца на мору и исто тако сам имала потребу да са тим тоталним туристичким кичем нешто урадим, тако да су и оне увеличане и обојене идентично.
Уз фотографије из породичног албума и разгледнице један циклус на изложби „Фрагменти сећања“, назван „Серенисима“, посвећен је старим венецијанским фасадама, рељефним и скулпторалним детаљима које је уметница фотографисала црно белом техником, а затим на увећаним фотографијама интервенисала сувим пастелима и оловкама у боји.
И претходна изложба Марије Драгојловић, делимично представљена протеклог месеца у Суботици већ својим називом „Носталгија“ је такође неко враћање у прошлост, кроз интимну нарацију уметнице коришћењем неких предмета који су некада употребљавани. Наша саговорница и то види као разрачунавање са прошлошћу, објашњавајући да када се суочите са нечим, онда на неки начин решите или превазиђете тај проблем.
Слике Марије Драгојловић историчарка уметности Миланка Тодић види као реликте породичне историје који су након интервенција спремно ушли у репозиторијум постмодерне уметности. Једноставну метонимијску слику која тврди „то је било“, уметница је редефинисала и „превела“ у монументалну профану икону. На том путу трансформације она је од фотографије као оригинала направила монументалну слику као копују.
Нина Попов
Педагошки рад
Тренутну ситуацију у уметности и култури наша саговорница оцењује као безнадежну за сада. Као велику привилегију доживљава чињеницу да је увек радила оно што је волела, то је имало своју цену, али је био њен избор. Део њеног уметничког ангажмана чинио је и дугогодишњи педагошки рад као професора на Факултету ликовних уметности у Београду.
- Стално сам студентима говорила да је важно само да раде, чак и кад имају панику да ли ће успети, да ли ће добити неку награду или неће, пријатно је наравно када се добију, али и ако их нема то не сме да ремети ваш живот. Морате да радите и даље, а све ће доћи што треба да дође. Некако верујем да се све постиже дугим радом и улагањем. Мада данас су млади у заиста безнадежној ситуацији, написала сам толико препорука за стипендије, резиденсе, различите конкурсе у иностранству за оне који се одлучују да оду углавном са картом у једном правцу.
