Како је стена са сремске стране града одувек имала значајан стратешки положај на њој су, још од давнина, подизана војна утврђења. Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев Келти су ту боравили између 3. и 4. века пре нове ере, у римско доба, у 1. веку нове ере, између Петроварадина и данашње Сремске Каменице постојало је утврђење Кузум.
- Петроварадинска тврђава, какву познајемо, је грађена у време владавине аустријских царева Леополда Првог, Јосифа Првог, Карла Четвртог, Марије Терезије и Јосифа Другог, по систему маркиза Себастијана Вобана, који је био један од водећих градитеља 17. и 18. века - каже Ђурђев. - Вобан је био је познат по пројектима тврђава великих површина са подземним галеријама. Тако подземље Тврђаве има четири спрата, 16 километара ходника и одморишта и велики бунар намењен за снабдевања водом у случају дуже опсаде Тврђаве. Тај нови модел утврђења, са оштрим бастионима, омогућавао је покривање целокупног прилаза унакрсном ватром, што је било посебно корисно приликом сукоба.
Камен темељац садашњој Тврђави положио је принц Крој 18. октобра 1692. године на јужном делу Горње тврђаве, по налогу хабзбуршког цара Леополда Првог. Тада је закопана и повеља али је тачно место и даље остало непознато.
Легенде о Тврђави
Петроварадинска тврђава обавијена је велом тајни. Према једној легенди наводно су кокошија јаја додавана малтеру при изградњи, ради чврстоће бедема док су по другој у темеље „уграђиване“ живе мачке као симболи дуговечности и девет живота. Ипак, историјски извори наводе да се зидало врућим кречом, песком и циглом. Постоји и легенда о великој змији са Петроварадина, такозваној немани Пети. Веровало се да су након пораза у бици код Текија, Турци за освету кришом, током ноћи, у врећама, донели младунчад великих гмизаваца и пустили их да сеју панику међу војском Еугена Савојског.
Трагачима за тајнама не да мира ни слепи ходник на чијем је десном зиду у форми рељефа начињен малтешки крст са два ваљка. Крајем 70- их година прошлог века година планирано је системско истраживање које би разоткрило мистерију малтешког крста, али је те планове спречило потапање дубоког подземља до којег је дошло услед хаварије водоводних инсталација.
Тунел испод Дунава
О постојању овог тунела постоје бројне теорије, али у историјским изворима нема никакве потврде да ишта такво постоји. Заговорници ове теорије углавном праве грешку јер су им полазна размишљања са изгледом савременог Новог Сада. Некада су се на левој обали Дунава налазиле непрегледне мочваре и баре, сама помисао да би неко пре свега финансирао изградњу тунела испод корита Дунава који би водио у плавно, непроходно земљиште и тешко бранљиво подручје, је готово смешна. Али, људи воле легенде и лако их памте.
- У периоду интензивне изградње Петроварадинске тврђаве, било је ангажовано више од 40.000 људи, а чинили су их најамна радна снага, затвореници, ратни заробљеници и војници, осам циглана из Мајура је пекло опеку, док је креч печен у кречанама код Беочина - објашњава Ђурђев. - Основа колосалне грађевине имала је више наглашених делова: Горњу и Доњу тврђаву, дворожни бастион, Хорнверк, Острвску тврђаву и Мостобран на супротној обали Дунава с којим је повезана изградњом понтонског моста. Првих деценија 18. века, осим Леополдове, завршени су и други бастиони: Иноћентијев, Лудвигов и Терезијин с пратећим објектима.
С прекидима, Тврђава је коначно завршена 1780. године, а у њеном подножју је изграђено и урбанизовано Подграђе. Како каже Ђурђев средином 18. века започета је и последња фаза изградње комплекса. У оквиру Гоње тврђаве зидане су Дуга и Једноставна касарна, топовњача, арсенал, изграђена је и водоводна мрежа, као и кула са сатом.
- Између 1754. и 1780. године интензивно је грађено подземље. Јединствени систем имао је предвиђене инсталације минских поља као и просторије за смештај војника, оружја и бројне пушкарнице, а подземне галерије, у ванредним условима, могле су послужити и за 30.000 људи – објашњава Ђурђев. - У оквиру подземља изграђена су два резервна ратна бунара, већи је имао пречник четири, а дубину од 60 метара, а мањи у Хорнверку, ширину од два, а дубину од 39 метара. Као године завршетка градње Тврђаве спомиње се 1780, мада су неки радови потрајали и дуже. Изграђена на 112 хектара Петроварадинска тврђава је друга по величини у Европи (већа од ње је само она у Вердену у Француској). Торањ са сатом је препознатљив знак Петроварадинске трврђаве и Новог Сада. Пречник сатних кругова на све четири стране барокног торња је већи од два метра, сати су означени римским бројевима, као што је правило на хришћанским црквама. Посебност је што велика казаљка показује сате, а мала минуте, јер је за лађаре на Дунаву, смене страже и војнике било значајније да виде сате, а не минуте из далека. Тврђава је средином 20. века у потпуности демилитаризована, програшена је историјским спомеником, стављена је под заштиту државе и уступљена за цивилну употребу. На њој се налазе Музеј, хотели и ресторани, атељеи и галерије ликовних уметника, академија уметности, астрономска опсерваторија, планетаријум, а широм света постала је позната по музичком фестивалу „Егзит„.
С. Ковач
