У башти је мноштво цвећа, чија раскош осликава ту љубав и труд. Винке, петуније, мушкатле, вербене, дебеле коке, пољско цвеће, кадифице, ноћурак, бегоније, хризантеме, јагорчевина, испред куће маслинова трава, која својим жутим цветићима шири издашан мирис... За целокупан цветни део најзаслужнија је млада газдарица Агнеш Повазаи Саланки.
- Наша кућа је једина у улици која и испред има цвеће - уз осмех открива Агнеш. - И комшије застају, гледају, чак и броје колико има и којих цветова. Биљке осећају љубав, ја то увек кажем. Није поента само купити, засадити и заливати, мора се уложити љубав, макар купили и најскупље цвеће. Једном сам наишла на сансеверију, која иначе кошта најмање 400 динара, а продавали су је за 50. Кад сам питала зашто је тако, добила сам одговор да је то “роба из друге руке”, не изгледа репрезентативно и вероватно се неће ни примити, уз додатни коментар да могу и бесплатно да је однесем. Код мене се препородила.
Дан и ноћ је Агнеш посадила у септембру и требало је да траје најдаље до децембра, међутим, презимило је и цвета и даље. Али ни ту чудима није крај, јер је порасло више од пола метра. И шестогодишњи син је изузетно заинтересован за башту и цвеће, помаже у томе, али и у осталим пословима у кући и дворишту. Посебан део припада воћу и поврћу, што је већ, како Агнеш каже, супругов “реон”. А у њихов живот и шарени баштенски рај ускоро ће стићи још једно дете.
- Све је почело од орхидеја, оне су ми омиљено цвеће – наводи Агнеш. - Супруг ми је пре 10 година купио прву орхидеју, сви су ми тада говорили да је то цвеће тешко за одржавање и да ми неће успети. Али управо ту орхидеју имам и дан-данас, и цвета два пута годишње. Након тога, мајка ми је поклонила још цвећа и тако сам, без неког предзнања, наставила њиме да се бавим. Син копа, залива, воли све то, а и по кући уради шта год треба. С обзиром на то да башту ничим не третирамо, сам проналази и скупља пужеве-голаће, који важе за штеточине. Има неке кутијице у којима их чува.
Док су живели у стану, није било могућности за гајење цвећа, али Агнеш је за то време у фирми у којој ради направила, како њене колеге кажу, праву малу ботаничку башту са више од сто биљака. Често се шале да ће почети да наплаћују улаз.
- Кад год одем у било коју цвећару, без орхидеја не излазим, више не знам ни где да их стављам. И на послу их имам више од десет, морала сам да узмем већи сто да би стале. У шали сам рекла: „Баш ме брига за фасцикле, могу да стоје и на поду, орхидеје су битне“. Баштованство човеку помаже да се искључи из свакодневних брига. Кад се ујутру пробудим, обиђем сина, али и моје биљчице, којима се, такође, обратим. Љубав се љубављу враћа. Колико љубави уложиш у цвеће, добијеш петоструко више – поручује Агнеш Повазаи Саланки.
Б. Павковић
