На простору од око два хектара, поред пута за Беочин налази се имање Војновића у Лединцима, које пажљиво негују Мила и Ђорђе, прецизно распоређујући садржај сваког његовог дела. Бајковиту брвнару са салетлом окружили су зеленилом, цвећем, баштом и како кажу љубављу. Војновићи се баве производњом вина и ракије за породичне потребе, те за те сврхе користе сопствени воћњак и виноград. Целокупно задовољство уметнички скројеног склада не задржавају само за себе, већ га радо деле са пријатељима, организујући еко-уметничке радионице, што није за чудити јер овај брачни пар свет гледа кроз креативност и уметност у сваком делићу његовог настанка.
Иза врта су башта, воћњак и виноград, које Ђорђе свакодневно беспрекорно одржава, а поврће користи као прилог његовом чувеном уметничком делу - сремском ћевапу. Воће и грожђе прво прођу кроз пецару, укомпоновану у етно стилу простора, који су Мила и Ђорђе са великом пажњом уредили, углавном предметима из породичног наслеђа. Могло би се рећи да породично рециклирају, те су старим шерпама, кантама, лонцима, али и другим неупотребљивим алатима и механизацији нашли улогу у свом рају.
- Пре 40 година посађена су два бора, две јеле и чемпрес, који стварају природни хлад летњиковца у овим врелим летњим данима – прича Ђорђе Војновић. – Мало даље је одвојена башта оградом од брезиних грана, док је при уласку на горњи део постављена стара преса за прављење вина, украшена розе и црвеним цветовима који подсећају на звездице. Предњи део носи црвене бегоније, док је поред место заузела фино орезана туја, правећи места осталим биљкама.
Ове године, каже, има мање мушкатли него лане, те свега две саксије са розим и црвеним цвастима красе врт. Старо буре имитира саксију за светлорозе гвинеје, помешане са нијансама белих и црвених цветова исте врсте. Са друге стране, друго буренце носи старинску ванглу, у којој су животом оплемениле крупне црвене бегоније. Руже су посађене у три боје: црвена, тамнија нијанса боје љубави и роза.
- Кадица за вино је одлична кућа за ситне каранфилиће у роза црвеним нијансама – похвалио се наш саговорник, истичући и то да стари чемпрес није усамљен, те да сваког дана размени тајни језик природе са петунијом црвених цветова и једном лековитом дамом изразито плавих цветова које његове гране носе. – У врту гајим беле, љубичасте и наранyасте пиштике, а имам и розе петуније којима сам украсио још једно старо буре. Интересантна нам је скулптура по имену Сремац. Некада је његову главу красио шешир, али сам дошао на идеју да му уместо њега пустим косу. Тако сам на врху засадио једну врсту кактуса коју зовем дивљи грашак, а Сремац је напокон добио косу до рамена.
Пола ограде оживљено је крупнолисним бршљеном, а до њега је поређано девет саксија пиштике у шаренилу боја. Осим бршљена, од пузавица, присутна је висећа тамјаника. Истрошеним старим кантама удахнут је живот георгинима у тамноцрвеним и црвеним нијансама, уз цвеће жуте боје и мачјим ноктима који дају интензиван мирис том дому. Стара мешалица краси такође врт Војновића, са најшармантнијим цвећем - шлајерима.
- Од старог бицикла направили смо постоље које носи девет саксија различитих форми, мириса и боја – објашњава нам домаћин Ђорђе, нагласивши да су усклађене две врсте коприве, беле, црвене и розе бегоније, а нежност боја разбијају жути цветови који подсећају на грудве. – Други део ограде краси десет кана, уз жуте, црвене, лила и беле резанчиће, између којих простору посебну ноту дају љубичасте, розе и беле пиштике.
Црвену приколицу са белим туфнама један патуљак сваки дан покушава да гура до Снежане, јер зна да воли розе, беле и црвене бегоније, а други му помаже.
- Готови производи дестилата ракије и вина заврше у породичном подруму испод куће, сређеном по свим винарским правилима – каже наш саговорник, додавши да, поред домаћег пића, ту припремају чувено сирће од дивљих јабука из срца Фрушке горе, сокови и слатко од фрушкогорских дрењина и шљива, трешања и вишања из Чивиног воћњака. Свој кутак имају и Ђорђеви унуци, испод разгранате трешње у замку кога је израдио пријатељ Мића.
У уређењу врта придружио им се и њихов пријатељ Мића Палзановић, свестрани стваралац предивних грађевина од дрвета и уметничких дела од природних материјала, дрвета и метала. Под салетлом коју је Мића изградио одржане су бројне књижевне вечери, уз учешће еминетних уметника, међу којима су били Лидија Стевановић, првакиња драме, и писац Рале Дамјановић, рецитујући најлепшу љубавну поезију. Мила Војновић ту држи своје солистичке концерте на хармоници, а на крају јој се песмом придруже сви слушаоци.
И. Бакмаз
