Тек с првим знацима зоре, која је муњевитом брзином, попут цунамија, освајала новосадско небо, булеварима шпартају аутобуси Јавног градског саобраћајног предузећа „Нови Сад”, који из аутобазе иду ка почетним станицама, одакле крећу на предодређене (при)градске линије.
Откуцава 5 часова, а на Футошком путу 46 пристижу возачи, међу којима је и Драган Магдић, с којим нас чека прва вожња на линији 54Б, од Грмечке улице у Футогу па до главне аутобуске станице у Новом Саду.
Улазимо у аутобус броја 1.000, који Драган сваког дана задужује, и док намешта седиште, волан, дисплеј, климу, попуњава путни налог са почетном километражом и сатницом, ми пратимо сваки његов корак, илити покрет, који условљава полазак најпре ка Футогу у 5.55 сати.
– Углавном радим прву смену, тако ми највише прија и одговара – вели нам Драган, који у ЈГСП-у ради од 2000. године, док се возамо до почетне станице у Грмечкој, са које крећемо у 6.10 часова. – Велика је разлика како је Нови Сад изгледао кад сам почињао, а какав је сад. Било је мање саобраћаја и гужве, а данас је град много насељен, толико има путника да су нам аутобуси максимално попуњени. Као што кажете, потребни су стрпљење, живци и концентрација, јер су безбедност путника и свих учесника у саобраћају на првом месту.
ЈГСП „Нови Сад” тренутно броји 208 аутобуса и 1.292 запослене особе, од којих су у саобраћајном сектору 663, међу којима је шест жена. Како су нам рекли из овог предузећа, план је да у текућој години купе 15 нових аутобуса на ЦНГ погон.
– Градски превозник на дневном нивоу има преко 4.000 полазака и превезе око 300.000 путника – поделили су с нама импозантне податке из ЈГСП-а, додајући да је месечне карте у марту уплатило око 28.000 грађана, док годишње карте за разне категорије има више од 50.000 корисника. – Што се тиче е-новчаника за плаћање појединачних карата, изузетно смо задовољни брзином којом су га корисници прихватили. На јучерашњи дан имали смо готово 21.000 корисника е-новчаника.
Премда по саобраћајним прописима аутобуси увек имају право првенства, у пракси је ситуација, најчешће, потпуно другачија.
– Све то лепо звучи како би требало све да изгледа, али има доста бахатости у саобраћају, па се сналазимо колико можемо. Да куцнем у дрво, никад нисам имао никакав инцидент. Али све то отежава наш посао и чини да буде напорнији него што мора – каже наш саговорник, док се педесетчетворка на свакој станици у Футогу пуни, а тек по уласку у Нови Сад полако празни.
Још увек је рано, па путници махом дремају наслоњени на прозоре или тихо међусобно разговарају, док полако стижемо на главну станицу с које, након свега два-три минута паузе, крећемо ка Парагову, кад Драган поново мења дисплеј, овога пута на број 72А. Булевар ослобођења се разбуђује, испуњен све већим бројем кола, али и аутобуса из којих се возачи махањем јављају својим колегама, а свака станица броји све више суграђана који су кренули на посао, у школу, код лекара...
– Има свакаквих путника, добрих и финих, али и незгодних... Нисам имао неких непријатности, осим кад се омладина опусти, мало више попије, па галаме и вичу, буде бучно, али све је то саставни део овог посла. Најлепше је кад неко уђе с осмехом и каже „добро јутро”, што је најосновније, а ретко се дешава – прича Драган, додајући да понекад такве фине путнике воли да награди бесплатном вожњом.
Веровали или не, али први део смене, који је подразумевао вожњу од Футога до града, па до Парагова и назад, и онда до Боцки и поново до Новог Сада, трајао је три и по сата, али прошао је за трен ока! Након получасовне паузе, Драгана чекају још две линије – 43 за Степановићево, па 42 за Кисач – што значи да ће по завршетку смене, око 13.40 сати, раздужити аутобус са пређених око 150 километара.
А ми одлазимо до центра, где нас чека Љубиша Бајчета, који преузима аутобус на линији 6, односно Подбара-Адице и с којим ћемо се возити први део његове, а остатак наше смене.
– Ја возим искључиво градске линије, а на сваких пет дана се смењујемо. На неки начин, све су сличне, а најтеже је одрадити их кад су велике гужве у граду. Рецимо, шестица је постала поприлично оптерећена и што се тиче путника и саобраћаја. Адице и Подбара су се доста изградили, има много нових становника и теже је радити на тој линији. Некад се деси да на окретницама немамо ни минут паузе. Али није ми досадно и гледам да будем позитиван, вожња ме опушта и трудим се да не прихватам оно што је негативно – вели насмејани Љубиша, док избегава све потенцијалне инциденте који могу да се десе и то искључиво услед непажње и немарности других учесника у саобраћају.
И док се трудимо да минимално ометамо нашег саговорника, чим се нешто ново деси – како на путу тако и у бусу – не можемо а да не „пребацимо” коју и прокоментаришемо шта смо видели ил’ чули. Тако су најсимпатичнији моменти били када су се основци, гладни и уморни, враћали из школе, те једва чекали да дођу кући и једу мамине кифлице „најбоље на свету” или у неверици слушали другаре из других разреда и школа колико су лекција имали да науче тога дана! А о чему год да путници чаврљају, с ким год да се дописују или загледани кроз прозор слушају музику с телефона, мало ко је свестан да су у том тренутку чувари њихових живота управо људи у предњем делу буса, за воланом.
– Има путника који то разумеју, а има и оних које то не дотиче. Зато нам доста и значи кад се неко јави и с осмехом уђе у аутобус, лепо се осећамо, а не кад нам уђу намргођени па ни не знаш шта ти мисле – каже Љубиша, који на линији 6 пређе стотинак километара и у смени до 17.20 часова има пет полазака с Адица и исто толико са Подбаре.
У град „силазимо” више од сата након поднева и затичемо га угрејаног, бучног и ужурбаног, ни налик оном из каквог смо ушли у нама несвакидашњу, а возачима ЈГСП-а уобичајену смену. И баш зато што вам путници не говоре (довољно) често, драги возачи – хвала вам на служби и безбедној вожњи!
Л. Радловачки
