Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, изгледи да Рајсерова пивара опстане нису били добри, па је Магистрат одлучио да се она затвори с тим да све њене алате и материјале добије Хајлова пивара, која се откупила за потребе града.
- Већ 23. новембра 1748. године Рајсер је био примљен као градски пивар у Хајловој пивари, уз годишњу плату од 300 форинти и приход у натури од четири акова пива месечно - каже Ђурђев. - Хајл је, пак граду плаћао 15 крајцара за пиво које је продавао у бурету од два акова, а од пива и ракије које је продавао на другачији начин, давао је на сваку форинту један грош.
Некадашњи инспектор контумаца у Земуну Михаел Браунрача 1756. године купио је од Хајлових наследника пивару, која је у својину града прешла уговором од 28. јануара 1762. године. Град је за 24.000 форинти поред пиваре преузео и гостионицу, која је била дозидана уз њу, те волове, коње и земљу где се гајио јечам.
- Као закупник пиваре од 1793. до 1798. године се помиње Франц Вурмб - појашњава Ђурђев. - У време епидемије куге у Срему тражио је да му се за 1794. и 1795. годину отпише пола закупа, али Магистрат то није прихватио, јер се у то доба, због забране довоза вина из Срема, много више точило пиво. После Вурмба од 1798. до 1804. године закупник је био богати трговац Симеон Перичић. У архивским документима је забележено да је 1812. године приход износио 1.940 форинти. Уговор о закупу сачињен је четири године касније, односно 18. маја 1816. године, и био је повољнији пошто је закључен на шест година, а доносио је градској благајни годишњи приход од 12.100 форинти.
Ђурђев каже да је закупник имао право да кува и точи пиво, производи вино и ракију, као и да отвара нове крчме, али само у улицама где нико други није то радио. Уз то је још плаћао трошарину (акцизу) од 15 крајцара од бечве пива (бурета од два акова). Закупник није смео да повиси цену пива без одобрења Магистрата, али му је било дозвољено да дрво за пивару довози одакле је хтео, без таксе.
- Пошто је постојала само једна пивара и није било конкуренције, закупник није много обраћао пажњу на квалитет, па су се угоститељи бунили и почели са стране да набављају боље пиво - каже наш саговорник. - Грађанство је 1836. године тражило да се пивара прода због наводне нерентабилности, али је након увида у рачуне из последњих 12 година уочено да је зарада била 26.000 форинти, а да је у њу уложено 6.200 форнити, тако да се одустало од продаје пиваре. Ипак, у бомбардовању је порушена и 1849. године престала с радом. Темишварски пивар Вајдл желео је да на истом плацу подигне нову пивару, али је Јосиф Мачвански, у договору са власником пиваре у Петроварадину, Дицом, то онемогућио, а Град је парцелу продао да се на њој изгради хотел “Војводина”.
Стефан Винкле је пивару основао годину дана након бомбардовања, 1850. године, а 1862. године основана је и пивара трговца Гавре Барака. Винклеова пивара, колико се зна, радила је и 1908. године, имала је 20 радника а годишње је производила око 10.000 хектолитара пића.
Новосађани су одувек били велики љубитељи пива. Оно се точило на кригле и чаше по свим гостионицама и крчмама, а постојале су и посебне пивнице.
- У календару “Велики орао” за 1904.годину Сава Стојковић је рекламирао своју пивницу као “разбибригу”, која је, како је рекао, била “удешена већ према потребама двадесетог века” - каже Ђурђев. - У њој се точило добро пештанско пиво, по седам новчића у “члифованим чашама” енглеске фабрике. У шаљивом тону Стојковић је додао да ће у његовој пивници све бриге гостију бити као руком однесене (ако кога жуља парница, зла жена, тесна ципела). Нудио је уз пиво и свакојака укусна јела, а хвалио се и како у његовој пивници увек има “доброг друштва из свију српских крајева”, који су долазили у Српску Атину.
С. Ковач
