Овај булевар настаје из идеје да се споји дунавска обала са центром, те се, како прича Весна Вукојев, почетком прошлог века почиње са насипањем мочварног земљишта.
– Булевар Михајла Пупина могао би понети и назив Булевар великана, јер су ствараоци модерног Новог Сада архитекте попут Драгише Брашована, Ђорђа Табаковића, Милана Секулића, Лазара Дунђерског, Данила Каћанског и других који су овде оставили своја најрепрезентативнија дела – објашњава Весна Вукојев. – На почетку првог новосадског булевара, уз Дунав, својим монументалним изгледом доминира палата дирекције канал Дунав-Тиса-Дунав, а идеја да се неравни простор заокружи у једну целину која обухвата готово читав кварт потекла је од Рудолфа Штесела 1908. године.
Градња здања изведена је у периоду од 1949. до 1954. године по пројектима архитекте Бранислава Ристића, а како наша саговорница даље говори, одмах до ње, на улазу у Дунавски парк смешта се Дом здравља, једна од од првих грађевина подигнута на тадашњем Булевару краљице Марије 1923. године.
– Ова зграда, по пројекту руског архитекте Јурија Николајевића Шретера, била инспирасана здањем Сената и Синода у Санкт Петерсбургу – открива Вукојев. – Скривене драгуље архитектуре ћете пронаћи и у Улици Иве Лоле Рибара, где се налази зграда Учитељског дома грађена за потребе Дома Југословенског учитељског удружења 1936. године, подигнута по пројекту архитекте Данила Каћанског.
Како наша саговорница даље прича, две године касније преко пута ње ниче је слична угаона пословно-стамбена зграда Дома пензионог фонда општинских чиновника која је дело архитекте Влајка Јанчића, а на крају ове улице налази се зграда Музеја савремене уметности која је подигнута 1959. године по пројекту архитекте Иве Витића, а грађена је за потребе Музеја Социјалистичке револуције.
– На левој страни Булевара Михајла Пупина може се уживати у делима оца модерне архитектуре на овим просторима Драгише Брашована, а три архитеконска бисера приказују три фазе у његовом стваралаштву – говори Вукојев. – Градња зграде Радничке коморе започета је 1929. године, а објекат је дограђен девет година касније, по пројекту архитекте Ђорђа Табаковића и тиме је добио свој коначан изглед.
Ова зграда је и данас препознатљива по свом димничном изгледу у виду степенастих линија од црвене опеке и бетонских површина, наводи Весна Вукојев и истиче да је скулптура „Радник“ дело је чувеног вајара Томе Роксандића, аутора скуплтура „Играли се коњи врани“ које се налазе испред улаза у Народну скупштину Србије у Београду. – После Другог светског рата нова власт одлучила је да настави са развојем Булевара у правцу Јеврејске улице и Улице Јована Суботића, па он добија и име Булевар Маршала Тита, а за потребе завршетка булевара одлучено је да буде срушена Јерменска црква, као и да се новим грађевинама затвори главни прилаз Тргу Галерија – говори Вукојев. – Зграда поште, која је подигнута 1963. године, заокружила је стваралаштво Драгише Брашована у Новом Саду, а град је тиме добио своја препознатљива обележја.
На углу Булевара Михајла Пупина са Улицом Модене, смештена је зграда Дома новосадске трговачке омладине, која је дело архитекте Ђорђа Табаковића, прича наша сагворница. Грађена од 1931. до 1945 године, а део овог кварта ка Дунавском парку краси још једно Табаковићево дело – зграда у коју је смештен Црвени крст, док се између ова два здања налазе „зграде-споменици“ новосадске модерне стамбене архитектуре из међуратног периода, препознатљиве по томе што се ту налазе једна од најстаријих градских посластичарница „Цариград“, туристичка агенција „Компас“ , „Мала Пошта“, уметничке галерије и антикварница, а у Улици Игњата Павласа налаз се „Соколски дом“ из 1935. године, још једно Табаковићево дело.
У сарадњи са Удружењем туристичких водича Новог Сада, лист „Дневник“ ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.
– Капитално дело Драгише Брашована представља зграда Бановине у Новом Саду, познатија као Извршно веће АП Војводине – прича Весна Вукојев. – Највећа грађевина у Краљевини Југославији грађена је пред сам почетак Другог светског рата, од 1936. до 1940. године.
Како туристички водич Вукојев наводи, ова велелпна грађевина потковичасте основе, дуга је 185 метара, а широка 44, док се изнад зграде висине 20 метара уздиже торањ дуг 42 метра. Унутрашњост је подељена на 569 просторија и четири дворишта, а здање које подсећа на пароброд, заблистало је облогама од брачког мермера, док су степениште и централни хол украшени каменом из Караре. Бански двор придодат је 1940. године, даље открива Весна Вукојев, чиме је завршена изгрдња комплекса, а успостављање бановинске управе и премештање политичког и трговачког центра у Нови Сад било је нов замајац развоју града, док у околини Бановине ничу зграде и приватне виле за потребе администрације које и данас плене својом лепотом.
Д. Андулајевић
