И ту није реч само о породилиштима и гробљима, галеријама и најважнијим местима окупљања, већ су ту главни јунаци: сви они дискретни хероји обзнањени споменицима.
Споменик је најнеобичнији историјски портрет који се уопште може замислити. И само ретки, они најзаслужнији, добијају овакве доказе свог ексклузивног постојања.
Понеке међу њима просто помете она следећа епоха, одбаци их, склони и заборави, попут некада високе, а сада угажене траве. Ту је време проверени и неумољиви судија и зато се не морамо плашити неке судбинске грешке у одабиру оних којима се уздиже споменик.
Нимало случајно, први јавни споменик вароши новосадске био је крст. Онај високи, отмени камени крст, што се сада налази са јужне стране цркве Светог Ђорђа (у порти овдашњег Саборног храма). Некада се он налазио у центру града, окружен улицама а не црквеном оградом, али су га време и околности склонили на безбедно, тамо одакле га нико и никада неће више скрнавити, нити премештати...
Није неважно поменути да сви остали споменици долазе, редом, иза и после овог високог градског крста, који и данас подсећа све Новосађане на каквим је духовним темељима организован и подигнут наш лепи град...
На другом месту бих поменуо доброг анђела Новог Сада, његову најважнију добротворку и задужбинарку са оним чудним, егзотичним презименом. Чим крочите у највећи овдашњи храм културе, у Матицу српску, наићи ћете на бисту Марије Трандафил, оне великодушне госпође о чијем се личном животу тако мало зна, а која нас је све наградила задужбинама које данас представљају само језгро урбаног Новог Сада. Она је симбол и главни покровитељ племените идеје даривања будућим, непознатим поколењима, без остатка и без икаквих калкулација. Господ јој је дао да стекне велико богатство, да би она све то тестаментом поклонила својим суграђанима, докле год буде постојало ово насеље са десне стране Дунава... Иза Марије је остао и онај чувени портрет, где видимо њену озбиљност и достојанство, те узор-жене што нас опомиње из дубине времена о томе како имућни људи могу и требају да спасу своју бесмртну душу... Са поносом могу да кажем да један од мојих синова данас иде у школу украшену именом најплеменитије Новосађанке свих времена. Клинци су почели и да смишљају дечије песмице у којима је главни јунак Марија Трандафил, све борећи се да оправдају, памећу и победама на такмичењима, то што иду у ”њену школу”…
Затим се појављује читава једна група озбиљних бронзаних Срба, тактички распоређених по читавом граду. Монументални Светозар Милетић, некада градоначелник новосадски, високо подиже руку према Змај Јовиној улици, одакле га пред Владичанским двором дочекује мирни поглед Јована Јовановића, доктора и песника (чији надимак, наџивљује и његово име и његову озбиљну академску биографију).
Ту, недалеко, крије се, у жбуњу, Јаша Томић, као и она шесторица великана (с бистама испред Матице), али и витки Јован Стерија Поповић, раблеовски лик Пере Добриновића, те Лаза Костић и Михајло Пупин, све завршно са о свој штап ослоњеним (и с књигом под мишком) Доситејем Обрадовићем (испред Института за хемију) и оним распојасаним, боемски расположеним бронзаним Ђуром Јакшићем, у сред Дунавског парка (ту одмах поред дугокосог Бранка Радичевића, младалачки раскопчане гвоздене кошуље, и оне велике главе на постаменту од свих вољеног Мике Антића)…
А стари краљ Петар Ослободилац и даље јаше на свом металном коњу, доносећи слободу у Нови Сад, Бачку, Српско Војводство и читаву Србију. Некако издвојен од свих других, он поново јаше у вечности на малом тргу крај Рибље пијаце, пркосећи оним временима у којима су и он и његов амбициозни син били забрањивани, склањани и претапани у старо гвожђе, онако цензурисани и уклети... Срећом, нова времена су нам вратила ”краља ослободиоца”, оног чија се епоха владања и данас сматра ”златним добом” српског друштва. И лично бих волео када би овај отаџбински споменик био више и боље примећен и, бар понекад, украшен одавно заслуженим венцима цвећа и славе. Толико му бар дугујемо…
У центру идиличног Дунавског парка стоји и својом белином нас призива споменик Светом Сергеју Радоњешком, оном који је својим ауторитетом и благословом стао иза ”руског кнеза Лазара”, Светог књаза Дмитрија Донског. Он нам призива у сећање и Андреја Рубљова и Оптину пустињу, и све оне безбројне пламичке купола са крстом црквица у сред огромних пространстава руских степа, читаву Свету Русију и сву њену неугасиву љубав према нама. Ово је и најзначајнији бели споменик у центру Новог Сада, који и материјалом од кога је израђен исијава ону ”белу идеју” јеванђелске љубави и праштања...
А кад се крене према Дунаву наилазимо на опомињући споменик жртвама страшне ”Новосадске рације”, када су под лед бацани и убијани најзнаменитији Новосађани. Налик на обележја посвећена жртвама нацистичких конц-логора, овај ел-грековски узвишен споменик као да лебди изнад шеталишта којим пролазе млади и стари грађани овог мученичког, изранављеног града-хероја. Као да и није од метала, већ од неке тајанствене легуре од бола и суза, нежно спуштене баш на ово место, на коме се сваке године окупљају новосадски свештеници свих религија, заједно са представницима града, покрајине и републике, да у ћутању и молитви своје мисли посвете незаборављеним страдалницима из Другог светског рата...
Имамо у Новом Саду и један ведри споменик, који нас носталгично подсећа на Јанику Балажа и његове тамбураше с Петроварадина. Наравно, Јаникино лице је постављено да гледа према оној тврђави с друге стране Дунава, коју је он у песми и весељу онолико прославио. Споменик је бео и сија се на сунцу, а онај Надежди Петровић налази се у вечној сенки, ушушкан и скривен зградама свуд око здања Спомен-збирке Павла Бељанског.
Недалеко одатле, а на другој страни, близу зграде негдашње Бановине, постављен је и онај усамљени споменик Васи Стајићу (у гвозденом капуту).
А пред савременом ”Пупиновом палатом” налази се и онај барокни споменик (гробнице са белим лобањицама) што бележи место где се некада налазила јерменска црква…
И на крају, али не и најмање важно, пред обновљеном железничком станицом, која сваког дана дочекује и испраћа нове возове (који дословно преполовише време путовања између Новог Сада и Београда), налази се и права правцата локомотива из неких прошлих времена, што нас подсећа да ће се путовати и сутра и прекосутра, и следећих година и векова.
”Не мора се постојати, али се мора путовати”, казује нам стара, романтична изрека, којој је право место негде баш на крају овог мог текста, написаног са љубављу и поштовањем једног вашег новог суграђанина према свим поменутим великанима, светлим гробовима и бесмртницима.
Драгослав Бокан
