Ипак, ово спратно здање у патини својих зидова крије и злехуду судбину имућне Еуфемије рођене Рашковић, унуке патријарха Арсенија Шакабенте и удовице једног од најбогатијих новосадских спахија - барона Јефтимија Љубибратића.
Еуфемија је рођена 1736. године у Старом Влаху на југозападу Србије. Била је кћи Атанасија Рашковића, наследног бератлијског кнеза, који ће у Аустро-турском рату 1737. прићи Аустријанцима, да би, након њиховог пораза, са жениним братом, патријархом Арсенијем IV, предводио Другу сеобу Срба. У Аустроугарској ће потом Рашковић постати обрстар варадинске регименте са столицом у Митровици и добити племство уз које је ишло и замашно имање.
Еуфемија је најпре била удата за футошког спахију, пуковника Јована Черновића, и с њим је имала сина али дечак, нажалост, није дуго поживео. А коју годину након пуковникове смрти, она ће поћи за барона Јероним Љубибратића. Књиге староставне веле да је Еуфемија у свом власништву тад већ имала кућу на Великој пијаци, коју је 1760. купила од Јерменина Јосифа Минаса, док је Љубибратић у време женидбе био тежак око 150 јутара земље. То поприлично богатство није, међутим, учинило да овај брак без деце буде срећан. Напротив.
У свом тестаменту, који је начинила 1778, Еуфемија наводи да је однела барону све своје имање, а да се он према њој понаша као тиранин тако да је, „да би голи живот спасла”, морала да побегне својој сестри Пулхерији, која је била удата за мајора градишке регименте Јевту Милорадовића. Након тога више нису заједно живели, а формални развод је избегнут поравнањем у којем је Љубибратић пристао да жени исплати 7.000 форинти и врати сав њен накит, златне токе Атанасија Рашковића и, што је најважније – кућу. Истовремено јој је допустио да може одвојено од њега живети, док се Еуфемија обавезала да од барона „никада ништа више неће тражити”.
У књигама староставним пише и да Еуфемија никада са својим имањем није тврдовала, напротив - „невољнима је била обрана, тужнима утеха, сиротињи мајка”. Издашно је помагала школе, сиромашну децу заодевала, доста је давала и цркви, а остало је забележено да је у аустријском рату с Турцима сама финансирала пет регрута - и то не само тако што им је купила опрему и оружје, већ им је и за плату издвајала током целог трајања војне. Посебна прича везана је за Милу, кћерку Јована Херића из Пожаревца, која се у мушкој одећи тукла против Турака на аустријској страни. Када је рат завршио, Еуфемија је Милу позвала к себи, даровала је са 200 форинти а потом јој је и државну помоћ код царског двора израдила.
Јефтимије Љубибратић умире 1779, а непуну деценију касније новосадски магистрат издаје атестат према коме је Еуфемија умно толико поремећена да није у стању старати се о свом имању. Томе је претходило сведочанство њене слушкиње Ане Хајне, која се заклела да је једне ноћи бароница „по кујни одала и рушила, млатећи око себе великим кухињским ножем”. Магистрат је оценио да код Еуфемије, додуше, има интервала здраве памети, али изван тих часова никог уза се не трпи. Тиме се, закључује се у атестату, Еуфемија излаже опасности да буде покрадена или чак, Боже сачувај, убијена.
Предвиђање новосадског магистрата обистинило се у ноћи између 18. и 19. марта 1816. Разбојници су се увукли у стан осамдесетогодишње Еуфемије и – угушили је. И премда се злочин догодио у време нешто учесталијих крађа по варошким квартирима и дућанима, „будући се у граду намножило мангупарије и кесароша”, све је збунила чињеница да је иза наводне похаре у кући нађено много сребрног новца, скоро 800 форинти, затим две вредне кубуре, остале још од Атанасија Рашковића, као и много других драгоцености, које су процењене на преко 6.000 форинти. Стога се о убиству богате удовице причало данима, што у новосадским салонима, више по кафанама.
Пребирани су могући мотиви, претресала се позната и мање позната породична историја, а ту и тамо се знало упрети прстом у овог или оног рођака. Тек, најсумњивији друштву био је синовац јој Павле Черновић, конзилијар, који је, биће, нетом пре злочина упао у озбиљне новчане неприлике – тулило се о големим коцкарским дуговима, пропалим шпекулацијама и којечему другом, мада ништа од тога никада није засигурно потврђено. А ни власти нису, бар не јавно, истраживале ни Черновића ни друге могуће наследнике, већ су чекале да доушници неког прокажу. Али се разбојници, очигледно унајмљени да пошаљу несрећну Еуфемију код барона Љубибратића, нису хвалили по вароши својим неделом, те ће цео случај полако прекривати заборав.
Говоркања су, истина, мало оживела када је два лета касније Павле Черновић званично пријавио своје претензије на оставину Еуфемијину. Јавиће се касније и наследници поменутог Јевте Милорадовића – извесна Ернестина рођена Маленица, удата Којић, те браћа јој Јован и Никола Маленица од Стаморе. Но, на крају нико од њих неће добити ни цвоњка. Делегирани војнички суд досудиће 8. октобра 1818. свеколико имање Пулхеријиној јединој кћери Марији, удатој за Јосифа Војновића, поручника граничарске регименте у Броду. Тачније, не баш цело имање, јер је на палату у центру вароши у кадуцитет узео град Нови Сад, да би је 1837. продао нареченом Јовану Хаџићу.
Мирослав Стајић
