Средина августа 1823. године у Новом Саду није ни по чему била нарочито посебна. Град је живео својим уобичајеним ритмом, који су вероватно једино помало нарушавали ројеви комараца који су, намножени крај новосадских многобројних баруштина, већ при првом сумраку досађивали врућином исцрпљеним Новосађанима. Такво је вероватно било и вече и ноћ између 13. и 14. августа. Осим једног, уистину необичног, узнемирујућег детаља... Те ноћи, наиме, без трага ће нестати педесетогодишња удовица Полексија Петронијевић. Последњи пут виђена је у сопственој кући. Након вечере отишла је на спавање. Тако је сведочила Полексијина служавка. Ујутру је није било. Ни следећег дана. Ни следећег. Ни следећег. Полексија Петронијевић више никада није виђена.
Шта се догодило никада се није сазнало. Полексија је, након смрти мужа-трговца живела прилично тихо и повучено. Деце није имала. Никоме се није замерила. Никоме ништа дуговала. Уопште, са мало је света и комуницирала. У њеној кући није било трагова насилног уласка и све је било на свом месту. Укључујући и све Полексијине личне ствари, што је искључило могућност да је жена планирано, из ко зна којих разлога, под окриљем ноћи заувек напустила свој новосадски дом. О евентуалном самоубиству није могло бити ни примисли. И ондашња полиција била је пред тешким задатком. И за данашњу, са свим савременим могућностима, овакав би нестанак, неповезив са било каквим видљивим разлогом, био крупан залогај. За Полексијом се трагало. Ништа се није сазнало. Временом се и престало. Полексија Петронијевић ишчезла је у ноћи између 13. и 14. августа 1823. као што кап воде испари на сунцу.
Нису, међутим, сви негдашњи нестанци граждана новосадских били толико мистериозни и за полицију недокучиви, мада неки јесу, испрва, деловали тако... И ако судбина несталог није била сасвим извесна, барем се, макар и отприлике претпостављала позадина свега. Такви су рецимо били случајеви повремених нестанака посетилаца неких од озлоглашених новосадских крчми, нарочито у времену пре Буне и великог бомбардовања града 1849. Знало се, рецимо, да се у Турски хан, најстарију новосадску кафану, може ући и у ту заувек остати. У Хану су се, биће, коцкарски дугови и други сукоби неретко врло скупо плаћали. Главом.
Претпостављало се да су поједини гости Хана, они који из њега никада нису изашли, у подруму кафане убијени и ту на брзину и под окриљем ноћи сахрањени. За такве тврдње у оно време није било ваљаних доказа, али је чињеница да је доцније на месту негдашњег Турског хана, ту где се данас налази здање Матице српске, у неколико наврата пронађен немали број људских скелета. То је поткрепило приче које су још у она времена – поткрај 18. и у првој половини 19. века биле нека врста урбане легенде Новог Сада, којом су објашњавани нестанци сумњивих посетилаца ове сумњиве градске гостионице с преноћиштем. Изгледа – понекад и вечним...
Понеки нестанак добио је епилог, мада није сваки био и судски... Такав је био случај служавке Еве Толмаши, која је радила у кући директора новосадских основних школа – у најмању руку контроверзног Гаврила Бајчевића. Бајчевић је био веома зао човек. У више наврата се то показивало, али је некако увек успевао да се извуче без казне, па чак и минималне... Једном је Бајчевић у школи пред свима младом учитељу мотком разбио главу, неколико жена га је оптуживало за силовање, своју је супругу крвнички тукао... Па, ипак – нестанак (и проналазак) Еве Толмаши 1841. године биће најгори од свих претходних Бајчевићевих поступака, сврставајући га у ред убица. Неколико дана пре нестанка младе служавке, због некаквог ситног сукоба, Бајчевић ће пред сведоцима толико претући несрећну девојку да је она након батина једва стајала на ногама. Као ни за своје претходне изгреде, ни за овај – неће одговарати.
Неколико дана касније Ева је нетрагом нестала. Потпуно оправдана сумња за њен нестанак пала је на Гаврила Бајчевића који је, наравно, тврдио да о нестанку своје служавке не зна баш ништа. Потрага је трајала неколико дана, да би на крају био пронађен Евин унакажен леш. Гаврило Бајчевић је ухапшен и окривљен за њено убиство... Па, ипак, десило се неколико ствари које се тешко могу објаснити. Да ли су у питању биле Бајчевићеве везе или аљкавост полиције – тешко је закључити из данашње перспективе.
Тек, његова кућа није претресена, а он је још успео и да издејствује да крај истраге не чека у затвору, већ у свом дому – у некој врсти кућног притвора. Епилог овог случаја био је шокантан, као уосталом и већина поступака Гаврила Бајчевића. Крајем августа 1843. године он је у недостатку доказа ослобођен оптужбе за убиство Еве Толмаши. Једино што је овим случајем изгубио била је – служба. Власти су коначно признале да такав човек не заслужује позицију директора новосадских основних школа! Но, ипак се на томе цела прича није завршила. Неколико година касније, Гаврило Бајчевић пронађен је задављен у својој кући. Његово убиство остало је нерешено...
Мирослав Стајић
