- Истини за вољу, овај рецидивиста није то измислио, само је поновио тврдњу загребачког Јутарњег листа из 2015. године. Зашто су хрватске новине то објавиле – јасно је, ако усташе нису убијале Србе, онда су били добри момци, а НДХ је била добар потез.
А јасно је и зашто то раде Шолакови медији – Александар Вучић брана је његовим пословним интересима и антисрпским вредностима које његове телевизије и портали пропагирају, па га треба поништити као човека. Затрти му корене... У том циљу, свака лаж је дозвољена, ма колико била удаљена од истине, казује се у Куриру.
А истина је једна, и она је оваква, забележена у послератним списковима страдалих и архивама истражних органа, када Вучићи, и садашњи председник и његови отац и деда, у политичком смислу нису играли никакву битну улогу, па није ни било ни потребе ни интереса да се реалност прећуткује или фризира. У документима босанскохерцеговачке Земаљске комисије за истраживање ратних злочина окупатора и њихових помагача, која се чува у архиву у Сарајеву, постоје искази сведока које је записничарка Хрватица забележила 1946, у присуству двојице чланова комисије из Бугојна – Србина и муслимана.
Исказ се односи на убиство деде садашњег председника Србије Анђелка Вучића из Чипуљића код Бугојна, који је био прва забележена жртва геноцида НДХ у бугојанском крају.
- Концем маја – испричао је сведок - дошао је судски пристав Берлот Јосип (...) у друштву са још једним наоружаним жандармом из Бугојна. Они су одвели са собом жртву Вучић Анђелка пок. Анте ст. 49 г. Исти овај пристав је слиједећег дана послао извјестан број жандарма у наше село и у селу покупили још 10 жртава. (...) Сву једанаесторицу они су одвели у затвор у Бугојно. Одатле наводно су их спровели у Бању Луку, одакле се више никада нису вратили." Уз исказе сведока, прикупљена је и напомена, која се тиче занимања ових убијених људи:
”Од напријед поменутих 11 жртава, Вучић Анђелко је био трговац, Мичић Бранко порески чиновник, Бујак Ђорђо судски гласник, Јосиповић Нико кројач, Вучић Илија цестар, Бодић Нико судски подворник, Билкић Младенко гостионичар, Бркић Илија калајџија, Чавић Владо цестар, Паројчић Бошко државни шумар."
Документ, међутим, нема битнији податак: где су тачно усмрћени ови људи. По сећањима неких савременика, то се десило у околини Бање Луке, где су последњи пут били виђени, док је изгледнија варијанта да су одведени у систем логора на Јадовну и тамо нешто касније били уморени у мукама, пише Курир и наставља.
Историја је егзактна наука, она садржи тврдње које је лако проверити документима. Тако, кад је у питању убиство Анђелка Вучића, имамо и одговор на питање: Зашто је баш он настрадао први?
Разлог, свакако, лежи и у чињеници да је да је овај трговац био угледни грађанин, активно укључен у друштвени живот српске заједнице. Али није био једини такав у бугојанском крају. Зашто ипак он?
У полицијским архивама и сећањима неких савременика, остало је записано да је Анђелко Вучић 27. марта 1941. испред своје радње отворио бачве с ракијом и чашћавао пролазнике у знак солидарности с антинемачким манифестацијама у Београду.
Само две недеље касније формирана је НДХ, и усташе су могле да наплате рачун за показани инат и пркос... И шта је бло даље, добро се, на основу докумената, зна... Архиве у Сарајеву чувају податке о протеривању српских породица из Бугојна током августа 1941. године – спас су од каме нашле у Недићевој Србији, закључује Курир.
Вучићи се нису покатоличили. Црно на бело стоји у документима да су први случајеви преласка на римокатоличку веру у бугојанском крају забележени месец дана након што је Драгица Вучић, Анђелкова удовица, с децом избегла у Поморавље. У бежанију је кренула трудна, и у Србији је родила сина, коме је, будући да је посмрче, рођен после смрти оца, по обичају дала очево име – Анђелко.
То је отац садашњег председника Србије. И то је истина. Све остало су магле, испарења жучи, задах трулежи и лажи. Плодови мржње, наводи Курир на крају.
Курир
