Колико је познато први пут један званични орган у Хрватској тражи уклањање ћирилице са надгробних споменика што је супротно Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, Оквирној конвенцији за заштиту националних мањина и Уставу Хрватске.
Директор Комуналног предузећа у далматинској општини Врси поред Задра Зденко Којић тражио је од старије Српкиње у селу Пољица да у року 15 дана уклони ћирилицу са надгробне табле јер Срба у наведеној општини тобоже нема више од трећине од укупног броја становника како формално правно стоји у Уставном закону о правима националних мањина. Допис је упућен Српкињи у Пољици 12. септембра. Ова Српкиња је подигла споменик супругу после његове смрти. На споменику су његово име и презиме исписани ћирилицом што очигледно смета Зденку Којићу и још некима.
Наведена законска одредба, на коју се позива поменути Зденко Којић, може се примијенити кад је у питању само службена употреба српског језика и ћирилице. Међутим, у овом случају гробница је породична ствар и појединац има право да на надгробном споменику напише име и презиме ћирилицом или да се на породичној кући постави плоча са годином када је подигнута и именом оног ко је саградио написаним на ћирилици. Наведене и сличне ствари не могу се регулисати Законом јер се ради о универзалим људским правима.
Линта истиче да је ћирилица неодвојиви дeо живота и традиције Срба у Хрватској која се у највећој мери не поштује у пракси. Право на ћирилично писмо је стечено право а стечена права по Уставном закону о правима националних мањина и међународним конвенцијама не смejу да се доводе у питање. Потпуно је јасно и то потврђују бројне чињенице да у случају Пољица и широм Хрватске постоји намјера да се избришу трагови постојања српског народа који је деведесетих година прошлог века доживио систематско етничко чишћење. Због тога значајан број преосталих Срба у Хрватској текст на надгробним споменицима преминулих чланова породице исписују латиницом да избјегну проблеме и неугодности.
Линта наводи позитиван однос Хрватске према италијанској националној мањини кoja у Истри има сва права без обзира што је заступљеност те мањине у само једном граду изнад 33 посто. На пример, у Пули живи само 4 процента Италијана а у Ровињу њих 11 процената а све табле су двојезичне и италијански језик је у службеној употреби. Посебно нико не доводи у питање надгробне споменике на италијанском језику. Такође, на територији читаве Истарскe жупанијe двојезичност je уведена још 2001. године тј. равноправна употреба хрватског и италијанског језика, премда је по попису становништва из исте године у њој живело свега 14.300 Талијана или око 7 посто становништва.
На попису 1991. године, Пољица је имала 1139 становника, од чега 759 Хрвата (66,6%), 272 Србина (24%), 15 Југословена и 93 остала (неопредељена и непозната). У селу живи свега неколико српских породица.