Неоправдани нарцизам, гори је од непознавања математике. Мањак објективног ума неупитне чињенице суспендује као непоуздан параметар, а мишљење о себи успоставља као неоспориву законитост. Самозаљубљени српски опозиционари, потпомогнути бирократама без моћи из Европске уније, са сличном подршком бирача, траже да им најгледаније телевизије доделе исти третман који је Александар Вучић уживао док је био у опозицији. Јалов посао. Разлика између Вучића док је био у опозицији, и његових данашњих опонената је већа од 1,7 милиона гласова.
Упркос томе, лоши статистичари и аналитичари покушавали су да докажу да захтеви опозиције за приступ медијима првог реда, пре свега најгледанијим телевизија, нису без основа. Своју тезу поткрепљивали су „независним” анализима медија у свом власништву. У штивима, чије су полазне премисе погрешне, тврди се да је Вучић, док је био опозционар, био чест гост у најгледанијим ТВ емисијама од 2008. до 2012.
Уместо политичким речником, њихову заблуду разрешићемо простим математичким операцијама - сабирањем и одузимањем.
Вучић је 2004. представљао странку која је била одсудни политички чинилац, на корак од власти, и чију је политику на изборима подржало 1.434.068 гласача. Уз то, Вучићев политички капитал се непрестано увећавао. На изборима одржаним 2008. иза његове политике, и политике странке чију кампању је водио, стало је 2.197.155 бирача. То је ситница коју су аналитичари и опозиција превидели тврдећи да се по једном појавио на Пинку и РТС-у уочи избора. Такође, наводе и гостовање 2012. године. Те године је СНС потукла Бориса Тадића и демократску странку. Подржало их је 1.552.063, а 2017. чак 2.012.788 грађана.
Математика тек сад долази до изражаја. Вучићеви данашњи главни опоненти, пет странака и њихових лидера, на троје избора 2014, 2016, 2017, заједно су освојили мање гласова, него СНС сам 2012. године. Поређења ради, Двери Бошка Обрадовића, заједно с ДШ-ом освојиле су свега 190.530, а 2016. године Бојан Пајтић и ДС добили су поверење 227.589 бирача.
И сад Обрадовић и Пајтић кажу да је Вучић као опозиционар био чешће у медијима од њих. Није. Напротив. Вучић је за осам година, које су њихови аналитичари узели као репер, на телевизијама с националном покривеношћу гостовао 19 пута. Опозиција је у последњих пола године једном дневно, дакле 180 пута гостовала на две националне телевизије, иако разлика између њих и Вучића, из времена кад је био у опозицији, представља ситницу од два милиона гласова.
Јасно је да опозиција Вучићеве гласаче, дакле више од два милиона грађана Србије, сматра противницима које треба поразити. И укинути их као грађане. Један од главних аргумената јесте да они својим гласовима помажу Српској напредној странци да буyетске паре троши на глупости, и да би, они, кад би постали властодршци, више радили у корист народа.
Истражио сам истинитост њихових тврдњи. Пошто су везани за чињенице и бројеве, ни ти наводи не одговарају истини.
Изузимајући Обрадовићеве Двери, сви опозиционари су били власт 12 година. У Војводини чак 16. И њихов резултат је поразан.
Доказаћемо то на примеру Новог Сада. Коалиција медија и политичара свакодневно, већ осам година изриче оптужнице и пресуде против Вучића, СНС-а и Милоша Вучевића, тврдећи да град стагнира, да се не развија и да СНС преставља скуп безубих, бахатих незналица. Али док опозиција сриче своје стилске фигуре и катул фермане, Нови Сад је отворио пет нових фабрика, и у привреди се запослило преко 10.000 људи. У међувремену, док математички маргиналци Вучића, Вучевића и СНС оптужују да Србију воде у пропаст, договорено је отварање још две стране фабрике. Јапански Нидек расположен је да уложи 1,9 милијарди долара у своју фабрику мотора у Новом Саду. Немачки Континентал завршава још једну фабрику. Ове две инвестиције обезбедиће висококвалификовани посао за више хиљада Новосађана. Број радних места отворених у Новом Саду, од доласка СНС-а на власт, премашиће 20.000. Ако се рачунају чланови породица запослених, реч је о сигурној егзистенцији за 80.000 људи.
Опозиција је у праву! Обезбеђивање сигурног и добро плаћеног посла за више од 20.000 породица представља изузетну неспособност!
Прихватам! Стварање услова за бољу егзистенцију 80.000 честитих грађана, противници Александра Вучића и СНС-а могу окарактерисати и као бахатост!
Фабрике јесу важне, али нису једино мерило успеха, нити репер потреба једног града. Култура је најважнији доказ цивилизацијског и економског напретка. Нови Сад ће напокон добити концертну дворану и велелепну музичку школу. Њена градња је почела за време СНС-а и Вучевића. Објекат има 14.000 квадрата и биће опремљен наквалитетнијим инструментима и опремом. Изградњу објекта музичко-балетске школе крунисала је одлука да њен директор буде прослављени виртуоз, српски уметник века, Стефан Миленковић. Долазак Миленковића представља врхунац напредњачког тријумфа, и најважнији културни догађај у граду од 1847. године. Те године је краљ валцера, Јохан Штраус Млађи, аутор чувене композиције „На лепом плавом Дунаву”, своју велику светску турнеју започео у Новом Саду, тамо где је ДС уништио биоскоп Јадран. Штраус је убрзо после новосадског двоструког концерта постао светска звезда холивудских размера, много пре Холивуда.
Стефан Миленковић је несумњиво највећи српски уметник у светским оквирима. Током импресивних 40 година каријере наступио је у најпрестижнијим концертним дворанама од Карнеги до Сантори хола. Свирао је са најеминентнијим симфонијским оркестрима на свету, од Берлинског симфонијског оркестра, Хелсиншке филахрмоније до Оркестра Баљшој театра. Са само 10 година свирао је за америчког председника Роналда Регана, са 14 за Папу Јована Павла ИИ, а са само 16 година, имао је 1.000 концерата иза себе.
Овај текст не представља промоцију Стефана Миленковића. Пишем га као похвалу Новом Саду. Као подршку одлуци да се Србија окрене најбољима.
Сад, опозиција ће, читам им мисли, приговорити да је Вучевић то урадио буyетским парама. И да му је то посао. Слажем се. И баш зато што му је то посао, Вучевић је радио за Нови Сад, који се у периоду од 2012. до 2020. вратио у епицентар европске и светске културе.
И то није парадокс! Парадокс је лош изговор странака које се сакривају иза маске тобожње интелектуалне, образовне и културне надмоћи! Јер, они су парама из градског буyета Новом Саду, уместо прогреса и европског културног наслеђа, поклањали печене волове и концерте Жарета, Гоција, Вукова с Мањаче, и других уметничких колоса, који су завршили у илегали, након силаска с трона Демократске странке, професора Бојана Пајтића и његових страначких другова.
Њихов погубни утицај по Нови Сад још се осећа у ваздуху. Највећи број Новосађана се више и не пита зашто демократе нису градиле ИТ развојне центре, музичке дворане и школе, нитису за руководећи и наставни кадар доводиле светски познате уметнике?
Свака заблуда траје онолико, колико је неопходно да се измаштане, лажне чињенице замене несумњивом истином. Изневереним грађанима јасно је да се иза мантри о јавном интересу и ватромету демократије који опозиција обећава, заправо крију људи, који из сигурних уточишта државног посла, само вребају прилику да се врате на власт. Још јасније им је да би им први посао био да поново врате печене волове и Жарета и Гоција међу градске приоритете. Новосађани, упркос веровању „елитистичких”, „грађански” оријентисаних партија, нису политичке незналице. Они непогрешиво знају да је ангажман већине опозицинара само лажни приговор нечисте савести. Јер, бескористан човек, свестан је да сем лажне изузетности нема да понуди ништа друго. И зато скривену превару нуди као симбол, као основно својство, као кључну разлику, као алиби за своју неспособност. Финансирање печених волова из градског буyета, и концерата звезда опскурног Дугиног посела, није представљао само намеру да се естрадизовано лажно етно наслеђе, извитоперено до нивоа примитивизма, наметне као културно добро. Није ни покушај да се својеврсни културни Франкенштајн понуди као пандан врхунској култури! Одлука да се авансирана простота учини блиским и прихватљивим обрасцем понашања представљала је покушај да се Нови Сад заувек утамничи у просечности. У паланачкој недовршености, која омогућује владавину мањине над већином.
И зато су противници напредњака три изборна циклуса упорно и надмено игнорисали стварне потребе града и финансирали фантомске пројекте, преко којих су се обогатили. Њихова намера била је да ритуално убиство града, инсталирају као славолук, као тријумфалну капију за повратак на власт.
Због тог, надменог, а истовремено шибицарског става, Нови Сад је скоро два века чекао да поново постане важан део европске и светске културе.
Пише Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
