Формализован захтев се, међутим, ипак није нашао пред покрајинским посланицима.
– Желели смо, заправо, да грађани Војводине виде да ли је Иштвану Пастору важнији принцип или му је важнија фотеља. И његова реакција је била очекивана: саопштио је да ће посланици СВМ подржати буџет ако се не буде гласало о његовој смени, односно неће га подржати ако се иницијатива за смену нађе на дневном реду. Тиме је све речено. Дошли смо у позицију да најужи могући лични интереси постану модел легитимног разлога за манипулацију читавом националом заједницом, све уз тврдњу да се ради у интересу те заједнице – каже за “Дневник” председник Лиге социјалдемократа Војводине и народни посланик Ненад Чанак.
Значи ли то да не одустајете од иницијативе за смену Иштвана Пастора?
– Наравно, али та ће се иницијатива активирати у складу са његовим поступцима и понашањем. Другим речима, од Пастора тражимо оно што је сам обећао када је преузимао функцију председника покрајинског парламента – да ће је обављати као неко ко је одговоран за АП Војводину, а не за поједине њене делове, а понајмање за свој лични интерес.
Јасно је, међутим, да би активирање иницијативе ЛСВ озбиљно уздрмало, ако не и срушило, актуелну владајућу коалицију у Војводини?
– Уздрмала би је у оној мери у којој Иштван Пастор себе сматра за меру ствари. Јер ми немамо ништа против наших пријатеља из СВМ-а, са којима смо ишли у најтеже могуће битке деведесетих, када је требало бранити право на различитост, бранити мултиетничку и мултиконфесионалну Војводину. Нажалост, Пастор је то све гурнуо у страну, од ЛСВ направио, по његовим речима, “највећег непријатеља СВМ-а”, односно створио ситуацију да смо од природног савезништва, које смо неговали деведесетих, постали две непомирљиве стране. Јер се СВМ, који је био странка демократских погледа, опредељен за социјалну правду и равноправност, претворио у десничарску странку, која као пука испостава слепо следи наређења из Пеште њиховог патрона – тамо владајућег Фидеса. Нажалост, та прича о пештизацији политике војвођанских Мађара постала је одраз у огледалу приче о београдизацији војвођанских Срба. И дошли смо у позицију да као да не постоји ништа друго осим центара националних држава и да свака друга опција више не сме да игра било какву улогу.
Па како онда уопште опстаје коалиција у којој су актери “највећи непријатељи”?
– Немојте заборавити да овакав номинални распоред странака, које чине покрајинску администрацију: ДС, СВМ и ЛСВ, постоји још од 2000. године. Ту, дакле, постоји инерција техничког функционисања на које поменуте идеолошке разлике не утичу тако много као што би утицале у другим условима. Е сад, када кажем “техничко функционисање”, на њега никада нисам био претерано поносан, нити сам њиме био задовољан. Једноставно, мислим да је администрација Бојана Пајтића могла да уради много више за грађане Војводине и за сам положај АПВ него што је урадила, поготово у време када је његова ДС на републичком нивоу била доминантна па чак имала и свевласт. Но, с друге стране, не треба заборавити ни чињеницу да је још у време ДОС-а било евидентно гурање Војводине у страну. То сам, као тадашњи председник покрајинског парламента, покушавао да зауставим, али је неспорно да се практично одмах после 5. октобра наставила политика Слободана Милошевића према Војводини по којој је све војвођанско - непријатељско за Србију.
Да ли је?
– Којешта! Нажалост, и данас смо сведоци потпуно сулудом систему односа где је Београд тај који својим поступцима перманентно импутира да “Војводина тежи да није у Србији”, а да истовремено инсистира на томе да је “Војводина неодвојиви део Србије” - што нико никада и није доводио у питање. Стога је кључна тема због чега смо ми Војвођани стално под сумњом – као и сад поводом “лапсуса” нове хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић. Са друге стране, илустрације ради, напади на војвођанску администрацију заузимају безобразно несразмерно много места у политичком дискурсу у односу на, рецимо, ситуацију у Новом Саду, где је ситуација, најблаже речено, много гора него у Покрајини. И то не само због гомиле непринципијелности градских власти, већ пре свега због чињеница да имате екипу која додаје већину СНС-у, а која би у најмању руку морала да пружи неке итекако озбиљне одговоре надлежним органима гоњења. Другим речима, јасно је да није суштина питања војвођанске администрације у њеној успешности или неуспешности, него у томе да ли у Србији може да постоји ишта другачије од мишљења владајућег на републичком нивоу…
Мирослав Стајић
Ко назива Вучића „диктатором” тај очигледно не зна шта је диктатура
– Морамо да заштитимо парламент да не буде пука пљуваоница, да заштитимо интегритет институција и не дозволимо да их појединци своде на пуке привеске власти, морамо да заштитимо право на различитост и морамо да зацртамо јасан циљ где Србија треба да се нађе за десет, двадесет и тридесет година. Без свега тога Србије неће бити или ће јој се будућност претворити у мору. Јер, шта ће се догодити када СНС изгуби већину, када престане да има свевласт у земљи, а сви остали политички чиниоци су у међувремену на разне начине гурнути на маргину? Политички простор никада не остане празан, он се увек попуни. Колико ја видим, тај простор ће заузети екстремисти, тврда “патриотско-диктаторска” линија, подупрта споља, али и од стране дела цркве и нереформисаних безбедносних служби. Стога морам да упозорим да ко данас назива Александра Вучића “диктатором”, тај очигледно не зна шта је диктатура.
Опширније читајте у штампаном издању Дневника од 18.1.2015.
