дуго чеканог сна. Иако су сви из нашег шампионског табора истакли да је колектив победио, неко је, ипак, морао да буде вођа на терену, а то је од четвртфинала па до злата била млађа од сестара Дабовић. Када су се резултати ломили била је најрасположенија и продужена рука селекторке Марине Маљковић на терену.
Под медијском опсадом је Ана последњих дана, али је успела да сумира утиске из “Операције Мађарска” и похода на кров Европе.
- Код нас еуфорија и даље траје, све је предивно и ништа не може да поремети овај осећај. Истина, биле смо максимално психолошки и физички испражњене после освајања злата, али смо се за трен ока регенерисале када смо дошле у Србију и отвореним аутобусом ишле ка балкону Скупштине. Људи су излазили из аутомобила, поздрављали нас с тераса, махали, навијали за нас, то је неописив осећај, а о дочеку немам речи. Све је били као у сну и драго ми је што смо људима донели толику радост – рекла је Дабовићева.
* Каква су била ваша очекивања пре почетка Европског првенства?
- Искрено, веровали смо од старта да можемо далеко, али смо се стално ограђивали и истицали да желимо да изборимо могућност квалификација за Олимпијске игре. Веровале смо и Милица и ја да можемо до злата, имале смо неки чудан осећај и често смо разговарале о томе и испоставиле смо да нас осећај није изневерио. Добро смо радиле од почетка припрема и све је мирисало на успех, али се о томе није причало, само смо желеле да увек пружимо максимум и то се исплатило.
* Доживеле сте три пораза у групама, да ли је после тога било песимизма и нашем табору?
- Никада! Ниједног тренутка се нисмо поколебале и стално смо веровале у успех. Пораз од Рускиња стигао је у право време, показао нам је доста тога, али пре свега да морамо да будемо јаче, сложеније и концентрисаније. Тада сам била сигурна да ћемо играти полуфинале и то би се десило и да није била препрека Турска, него било која репрезентација. Полуфинале је било прича за себе и веома тежак меч, а финале смо одиграле најбоље, чак и када смо на старту биле у подређеном положају. Атмосфера није падала, биле смо сложне, држале се заједно, а обично у ситуацијама када дођу порази, долазе свађе и лоше ствари, тога код нас није било и зато смо дошле до успеха.
* Победио је тим, али неко је морао да поведе екипу. Како сте доживели ваша сјајна издања у завршници шампионата?
- Стварно нам није било важно ко ће бити вођа у ком тренутку, ишле смо на то да улогу лидера на терену преузме она која се најбоље осећа. Да ли ћу вођа бити ја, Милица, Соња или Јелена, уопште није било важно, све смо подредиле колективу јер смо добро знале да само тако можемо до великог резултата. Петорка која је била на терену исто је тако заслужна за игру и успех, као и оних седам девојака с клупе. Бдриле смо се међусобно, биле јединствене и на најбољи начин на терену и ван њега демонстрирале заједништво. Изабрана сам за МВП првенства, али свих 12 играчица су за мене МВП, јер појединац не побеђује, већ колектив – рекла је Ана Дабовић.
Марко Ристић
Нема одмора, идемо даље
* Да ли смете већ да рамишљате о Олимпијским играма и како видите будућност наше репрезентације?
- За сада је најважније да се омасови женска кошарка у Србији, а онда све остало. Надам се да ће будућност бити светла, али за нас нема одмора. Већ од новембра стартујемо с квалификацијама за наредно Европско првенство у Чешкој, јер на ЕП више нико не иде директно. То је оно што је следеће у плану и главни приоритет, а о Олимпијским играма ћемо да причамо следеће године, када будемо знали састав репрезентације. Има времена до Бразила, прво морамо да се побринемо да обезбедимо добру будућност наше женске кошарке – нагласила је Дабовићева.
