На конференцији за штампу након специјалне пројекције тог остварења за медије, у Пресс центру говорили су: фудбалер Душан Дуле Савић, редитељка и сценаристкиња Бранка Бешевић Гајић, новинар Александар Апостоловски, продуцент Оливер Пауновић и историчар Александар Раковић.
Прошло је већ целих 45 година од када је Душан Дуле Савић постигао легендарни гол клубу "Арсенал" у Лондону у 90. минуту и уписао себе у историју "Црвене звезде" и српског фудбала, о чему делимично приповеда измедју осталог, ново документарно остварење.
Трећи пут већ гледам филм и сваки пут ми је све бољи. Тај чувени гол ми јесте на неки начин обележио каријеру. Било је наравно и других голова, веома значајних, али овај је био најважнији. И дан данас живи тај гол, након 45 година, а ја кажем да бих волео да живи и 45 векова, истакао је бивши фудбалер Дуле Савић.
Филм прича биографију о професионалном животу истакнутог спортисте кроз 75 минута.
Савић је нагласио да је тај гол пре четири и по деценије значио тријумф не само за "Црвену звезду", већ читаву тадашњу Југославију, јер како је оценио "цео свет је био окренут ка нама".
Играла се завршница утакмице када је Душан Савић левом ногом дао гол "Арсеналу".
Настала је тишина на стадиону "Хајбери" у Лондону, какву Енглези никада раније нису забележили, а више од 40.000 људи имало је прилику да види неустрашиву Црвену звезду и испрати је аплаузом.
Душан Савић је упоредио време некада и данас.
Сетио се времена када се играло са душом.
Сада је снимљен документарац као почаст истакнутом спортисти који је уписан у историју клуба и југословенског и српског фудбала.
Драго ми је да је снимљен филм, важно је да остане као један запис за све генерације које долазе. Не због себе, јер ја све тачно знам како је било. Те нове генерације испада данас да не памте ни оно што је било јуче, а камоли након толико деценија. Они мисле да све почиње од њих. Добро је да је и књига написана о мени, чисто да остане све забележено. И волео бих да главну поруку пошаљем младима да увек поштују људе који су учинили нешто за њих у животу, каријери. Тако сам и ја, како се види у филму, према нашем Џаји, зато саветујем другима, закључио је Дуле Савић.
Остварење "Дуле Савић, а у Лондону мук" настало је у продукцији Оливера Пауновића и куће "City Group" из Ниша.
Бранка Бешевић Гајић потписује сценарио и режију документарног филма, док ауторску екипу чине још директор фотографије - Никша Малић Катанић, монтажер - Бобан Рајковић.
Редитељка је рекла да се одлучила да сними филм "о најважнијој споредној ствари на свету" фудбалу, јер је инспиришу људи који су постигли толико пуно у бившој Југославији.
Она је навела да се познаје са продуцентом Пауновићем већ 10 година, када су имали своје пројекте на филмском фестивалу у Нишу.
Од тада су развили пријатељство, и продуцент је Бранку у једном тренутку позвао и понудио да управо она режира филм о Дулету Савићу.
Оливер је препознао мене да управо ја као жена радим филм о фудбалеру, а наравно одмах сам прихватила, јер је Дуле Савић за мене пре свега легенда Југославије, он је обележио моју младост. Веома пријатно смо радили током годину и по дана, мада ме је мало критиковао што навијам за "Партизан". Али зато је боље да филм прави неко ко је непристрасан и објективан, а има дубоки наклон према "Црвеној звезди", закључила је редитељка Бранка Бешевић Гајић, позната по документарном филму "Лауш" (2014) о Жарку Лаушевићу.
Филм брише границе између документарног и играног, не бави се нацијом ни вером, већ спортом и професионалним успесима фудбалске легенде, како су истакли из продукције.
Продуцент Оливер Пауновић је подсетио да је његова кућа "City group" из Ниша реализовала запажене документарце о познатим личностима као што су Тома Здравковић и Зоран Радмиловић, тако да се одлучио да снима филмове у том смеру портрета великана.
Пауновић је нагласио да у филму о Дулету Савићу није печат на томе шта је славни српски фудбалер постигао, већ је остварење едукативног карактера, које има озбиљну будућност и да спортски ас тако остаје записан кроз ову филмску причу.
Као саговорници у филму појављује се домаће значајне личности из света филма, књижевности, спорта - фудбалска звезда Драган Џајић Џаја, новинар и публициста Пеца Поповић, глумац Драган Гаги Јовановић, академик песник Матија Бећковић, Пижон, брат Драган Савић, син Вујадин Савић, Бошко Ђуровски, Неђа Милосављевић, као и Партизановци, редитељ Емир Кустурица, и многи други.
Новинар и писац књиге "Дуле Савић" Александар Апостоловски је открио да је и његово дело требало да се зове као овај филм, али је други део наслова "а у Лондону мук" ипак избацио, сматрајући да је сасвим довољно оставити само име и презиме великог фудбалера.
Провео сам више од годину дана са Дулетом Савићем на моје задовољство, да би настала ова књига. Он је симбол популарности, његов волеј се и даље изучава на спортским школама и академијама. Дуле заправо представља феномен популарности, јер уместо да временом постане мање присутан и падне у заборав, код њега се десило супротно: све је више актуелнији и занимљивији како иде време, невероватно. Дуле Савић је Мик Џегер српског фудбала, нагласио је Апостоловски и додао да му је Савић открио тајну трајања у животу, а то су само три састојка: француска вина, сурутка и љуте папричице.
Историчар Александар Раковић је приметио да Дуле Савић није само фудбалер или спортиста, већ да он представља "епоху културе, спорта и бивше Југославије", те да је "истовремено историјска личност, спортска и културна икона", те духовито додао да "филм и књига о њему презентују праву дуологију, или можда "Дулеологију".
Филм "Дуле Савић, а у Лондону мук" ће након 31. јануара у Београду имати премијере у Новом Саду - 1. фебруара (Цинеплеx Арена), Нишу - 2. фебруара (Цине Гранд) и онда креће даље по свим биоскопима Србије у дистрибуцији куће "МегаЦом Филм".
Душан "Дуле" Савић рођен је 1955. у Убу, где је почео да игра у локалном клубу "Јединство".
У марту 1972. године стигао је већ на Маракану како би одиграо пробну утакмицу након које је одмах био укључен у клупски подмладак "Црвене звезде".
Две године касније, 1974., постао је првотимац Црвене звезде, а за први тим црвено-белих наступао је све до 1982. године.
Одиграо је 258 званичних утакмица и постигао 149 голова – трећи је стрелац у историји клуба. Освојио је две шампионске титуле 1977. и 1980. и један Куп 1982. године.
Провео је шест сезона у француској Првој лиги (Лил, Кан), а шест месеци играо је и у шпанској Првој лиги за Спортинг из Хихона.
У 19. години дебитовао је за тадашњу југословенску репрезентацију против Холандије, када је постигао гол.
Иначе за репрезентацију Југославије одиграо је 12 утакмица и постигао четири гола.
