Да је Србија земља у којој има пуно младих људи који поседују ванредан дар за науку, није посебна непознаница, а “случај” др Димитрија Чабаркапе (31) илустративан је пример такве тврдње. Усудићемо се да додамо - и више од тога!
Чабаркапа је одувек био изузетан ученик, младић који је, у свему чиме се бавио, показивао невероватну истрајност и жељу да се докаже.
- Присталица сам тврдње да напоран рад увек побеђује урођени таленат - уз осмех, објаснио је саговорник “Дневника”, који је недавно боравио у родном Новом Саду. - Тренутно сам заменик директора “Џејхок атлетик перформанс леба”, једне од пет највећих лабораторија у САД-у, која се бави спортским перформансама, а делује је на Универзитету у Канзасу.
Захваљујући кошарци, отишли сте у САД, а тамо сте постали – врхунски научник?
- Основне студије завршио сам на “Џејмс Медисону” у Вирџинији и тамо сам провео пет година. Завршио сам за нешто више од три године основне студије из кинезиологије, а потом сам одрадио и мастер из нутриционистике. Све то успео сам играјући паралелно кошарку у NCAA лиги, захваљујући којој сам и стигао у Америку.
И поред понуда које сте, док сте живели у Новом Саду, имали за потпис професионалног кошаркашког уговора, одлучили сте да одете у САД?
- Америчка колеџ кошарка је врхунска на светском нивоу и желео сам да се баш у њој опробам. Дан по доласку у САД, у Ричмонд, речено ми је да сутрадан имам прву утакмицу, али се ње саме не сећам, због тешког пута из Србије. Знам само да ми је седам-осам тренера с врхунских универзитета пришло и нудило да дођем у њихове колеџе. И то не макар какве - реч је била о врхунским срединама за развој младог играча. Остварио сам контакт и с тренером “Џејмс Медисона” који ми је то исто нудио и, када сам видео тај Универзитет, заљубио сам се у њега и решио да ту останем.
Фокус ми је на науци о спорту, где се примењује истраживање нивоа стреса током тренинга и такмичења, физиолошки одговори на то самог организма и различите врсте перформанси приликом скокова, шутева и осталих сегмената. Како то може да се повеже с играчима или играчицама на терену.
Није баш уобичајено да млад човек, генетски и фактички предодређен за кошарку, не искористи могућност да направи потенцијалну НБА и евролигашку каријеру, а ви сте управо то учинили?
- Имао сам, чињеница је, доста понуда да професионално наставим да се бавим кошарком, стизале су ми како из Европе, тако и из САД-а, Ипак, нисам био толико талентован као мој брат од стрица Жарко Чабаркапа, који је раније играо и у НБА лиги, иако сам био један од водећих стрелаца у мојој универзитетској екипи. При томе, с поносом могу да кажем да смо играли у Дивизији један и припадали врху колеџ кошарке и нашли се у топ 64 тима, који је играо на NCAA шампионату државе, познатом “Мартовском лудилу”. Тамо смо изгубили од Индијане, коју су предводили Виктор Оладипо и Коди Зелер. Ипак, моја жеља увек је била да спојим науку и спорт, јер сам имао потребу да све оно што сам у књигама прочитао, као неки лабораторијски миш, применим пре свега на себи и видим како то може у пракси да се искористи. При томе мислим на начин исхране, периодизацију тренинга, експлозивност... И схватио сам да то функционише, не само код мене, него и код других људи. Тада сам одлучио да се посветим истраживању и самој науци о спорту.
После Универзитета „Џејмс Медисон” следећа дестинација је био - чувени Харвард?
- Први посао добио сам на једном од истраживачких одељења медицинског факултета Харвард, у Бостону. Ту сам учио о томе на који начин могу да се бавим самим истраживањима, али сам, годину-годину и по касније, схватио да је то мало више клинички смер, а да ја желим да се вратим у праксу, односно у сам спорт и да радим са спортистима, тренерима и кондиционим стручњацима. Долазећи с једне такве институције на којој сам тада радио, поново сам имао доста понуда да наставим с едукацијом и истраживачком каријером, а Универзитет у Канзасу понудио ми је да будем асистент на факултету, пре- дајем и похађам докторске студије. Прихватио сам, јер се зна да је Канзас, поред Дјука, Северне Каролине и још неких, Мека колеџ кошарке у САД.
У Новом Саду сте кошарку почели да играте доста касно?
- Отац ме је, сећам се, негде у петом разреду одвео код, нажалост, сада већ покојног тренера Јанка Луковског, јер је размишљао на тај начин да, попут брата Жарка, имам таленат за тај спорт. Увек сам био висок (сада 208 цм, оп. А. П.) и било ми је занимљиво и примамљиво да се опробам у игри под обручима. Прва искуства нису била баш лепа, јер, приликом шута, нисам добацивао лопту ни до коша, или табле. И, барем тада, рекао сам оцу да то не желим, већ да хоћу да научим да - свирам хармонику. Уз очево, најблаже речено - чуђење, на крају сам завршио и музичку школу за тај инструмент. На завршетку осмог разреда, право ниодкуда, одлучио сам да желим поново да играм кошарку. Увек сам био такав, јер ако за нешто “запуцам”, спреман сам да радим дан и ноћ. Присталица сам тезе да тежак рад побеђује таленат. Том максимом водим се током читавог живота, јер сам сигуран да, ако неко ради и довољно жели нешто, може да успе.
Ваша младост, дакле, није вам представљала никакав хендикеп на академском путу који сте изабрали?
- Заиста сам рано почео с академском каријером, јер држим да сам доста млад за позицију на којој се налазим и за оно чиме се бавим. Докторирао сам на физиологији спорта с 28 година, а школа ми је одувек ишла, па сам и Средњу медицинску школу у Новом Саду завршио за само три године, пошто сам трећу и четврту дао заједно, у само једној години. И основне студије окончао сам брже од уобичајеног, а и докторат на Канзасу, са специјалном дозволом, успео сам да “убрзам”. Био сам један од најмлађих студената на том оделењу који је докторирао, а моја сестра Дамјана, која је играла одбојку у Синсинатију и која сада ради код мене у лабораторији, за који месец ће да докторира и обори тај мој рекорд.
Данас сарађујете с доста кошаркашких клубова у Европи и САД-у?
- Истина, али ту није реч само о клубовима, него и о академским институцијама. Моја жеља је да допринесем Србији, земљи из које потичем, знањем и тиме што ћу пренети оно што сам научио у САД током протеклих, ево, већ пуних 13 година. Хоћу да помогнем нашим спортистима да опимизују своје учинке, али се то односи и на тренере, јер су ми и они циљна група. Ту се јавља својеврсна ланчана реакција: ако играч или играчица пружају боље партије, тренер је срећан јер има бољу перцепцију игре, а тада је и клупски менаџмент задовољнији.
С ким сарађујете?
- Има ту екипа из НБА и АБА лиге, Евролиге, као и на другим такмичарским нивоима. Ту сам доста радио на биомеханици шута и ономе шта у њој може да се промени, односно како тренери могу да искористе смернице и оно што подаци показују, да унапреде игру, али и саме играче. Ту постоје и бројне иновативне технологије, попут специјализованих камера, које анализирају покрете и која биомеханичка структура стоји иза свега, као и многе друге платформе.
За крај, успевате ли, због обавеза, чешће да дођете у родни Нови Сад и Србију?
- Тренутно, месец дана проводим у Србији, а месец у САД-у. Доста радим у нашој земљи, гостујући сам предавач на Београдском универзитету и уверио сам се да према оном што желим да донесем у наш спорт има и отпора. Као нација смо склони томе, али сам убеђен да је ово прави пут, јер Америкнаци не би ни долара у нешто уложили, ако то не прате одговарајући резултати. Они, напротив, у клубовима у НБА, НХЛ и осталим професионалним лигама, имају спортске научнике који се баве комплетним перформансама играча. Е, то желим да пренесем овде, да унапредимо српски спорт и сваког појединца у њему.
Александар Предојевић
