први су из овог спорта крочили на балкон скупштине у Београду, а сачекало их је неколико десетина хиљада махом младих људи.Они су постали прваци света, а у финалу су победили велики Бразил. Клицало се Србији,скандирана су имена сјаних младих фудбалера и њихових тренера, вијориле су заставе, што су страни медији забележили као нешто невиђено у њиховим земљама.
Неколико дана касније и кошаркашице су забележиле историјски, освојиле су златну медаљу на Европском првенству. И оне ће на балкон.
Истог дана, на велики светац Видовдан, ватерполисти су освојили злато у Светској лиги, а у финалу су пали Хрвати. И они и кошаркашице су се пласирали на Олимпијаду. Тог дана и одбојкаши су, у другом сусрету, савладали Италијане и пласирали се у завршницу Светске лиге.
Прве Европске игре у Бакуу, такође, донеле су нам много радости. Освојили су наши спортисти 15 медаља, а неки су обезбедили и визе за Олимпијаду.
Ниска успеха све је већа, а наша земља је мала, има нас свега седам можда мало више милиона. Као, рецимо, један град у Бразилу, Француској, Кини, Русији...Јесмо мали, али нам је срце огромно. Србија већ има четрдесетак сигурних ученика на Олимпијским играма у Бразилу, а биће их још. И зато ваља стварати у још боље услове за спортиста, јер нам они доносе највише радости.
М. Павловић
