На победничком постољу у Рио де Жанеиру после доделе златних медаља и интонирања химне “Боже правде” стамени капитен Живко Гоцић пустио је сузу, а онда и обавестио јавност да му је ово било последње такмичење са репрезентативном капицом. Дан касније прославио је и 34. рођендан.
На испраћају са аеродрома “Никола Тесла” у Рио де Жанеиро Живко Гоцић је за “Дневник” рекао да се стиче утисак као да сви у Србији желе злато више од њих. На крају је оно стигло на огромну срећу играча и нације.
Успели сте и поред огромног притиска да стигнете до најсјајнијег одличја?
- Досањали смо сан, стварно ми је сметало што смо и ја и моји саиграчи имали осећај да сви остали желе то злато више од нас. Али, да то сада оставимо по страни, најважније је да смо успели да освојимо олимпијско злато, да тако повежемо све могуће титуле и да како каже Буцко (Дејан Савић) додирнемо вечност. То ми је веома драго и на то сам неописиво поносан, као и због тога што сам капитен тако сјајним момцима. И то је то, ми смо своје одрадили – рекао је освајач две бронзане и једне златне медаље са Олимпијских игара.
Поред тебе и Слободана Никића, има неких индиција да би од репрезентације могао да се опрости и Филип Филиповић?
- Бобан Никић и ја се сигурно опраштамо од репрезентације, а за остало не знам. Иза нас репрезентативаца је систем који се свим стварима озбиљно бави и то је пре питање за селектора Савића.
Почетак на Олимпијским играма није био баш обећавајући, али је крај био изванредан?
- Почетак није био обећавајући, за разлику од наступа на Играма у Пекингу и Лондону. Тада смо почињали фантастично и убедљиво побеђивали ривале у групи, док смо онда грцали у четвртфиналу и полуфиналу. Сада је било обрнуто. У договору са селектором смо донекле темпирали форму за утакмице које следе после групне фазе такмичења. Нисмо се обазирали на резултате у групи, а најважније је да смо полуфинале и финале одиграли на нивоу на ком јесмо и да смо рутински стигли до златне медаље, коју смо толико желели.
Колико ће ваша и остале медаље из Рија помоћи да се што више деце у Србији бави спортом?
- Надам се да ће помоћи и да ће бити прави замајац за људе који се питају о омладини и спорту у нашој земљи. Пошто долазим из ватерполо спорта морам да кажем да је важно да се повећа база, да клубови мало стану на ноге и да једним системским радом дођемо поново до оваквих резултата у наредним годинама.
Шта стоји иза невероватне доминације Србије планетарним ватерполом?
- Пошто све то посматрам изнутра можда не могу да будем баш потпуно реалан. Али, та доминација је плод огромног рада, пре свега ту мислим на тренере који раде са младим играчима и људе који се баве струком, а онда и самих играча. Међутим, уколико се тенденција каква је тренутно код нас настави, нажалост не можемо да се надамо светлој будућности. Партизан,који је увек био локомотива српског ватерпола, се благо речено гаси, а и остали клубови грцају у немаштини. Морамо да изнађемо решење да се тренутно стање поправи и да сви покушамо заједно да то ставимо на стабилне ноге и да кренемо да производимо и стварамо играче, јер без њих нема резултата – закључио је Гоцић.
Гордана Маленовић
Каријера за понос
Живко Гоцић је поникао у београдском Партизану за који је наступао од 1998. до 2003. и од 2007. до 2010. У Нишу је провео једну сезону (2003/04), као и у Ортиђи (2004/05), следио је Динамо из Москве (од 2005. до 2007.), Латина (2010/11), а од 2011. брани боје мађарског Солнока. Са Партизаном је освојио четири титула државних првака и исто толико пехара националног купа. Са мађарским Солноком узео је две титуле (20014/15. и 2015/16.), као и национални куп (2014/15).
У националном тиму је од 2003. године и до сада је освојио 26 одличја. На Олимпијским играма има две бронзе (2008. Пекинг и 2012. Лондон) и злато (2016. Рио). Са светских првенстава освојио је два злата (2009. Рим и 2015. Казањ) и сребро (2011. Шангај). На европским шампионатима окитио се са пет златних медаља (2003. Крањ, 2006. Београд, 2012. Ајндховен, 2014. Будимпешта, 2016. Београд), сребром (2008. Малага) и бронзом (2010. Загреб). У такмичењу Светске лиге Живко је освојио десет злата, сребро и бронзу, две титуле у Светском купу и једну на Медитернаским играма.
За репрезентацију је одиграо 363 утакмице и постигао 209 голова, а од децембра 2013. је капитен тима.
