Поред улаза стоји табла која подсећа на то да овде није увек била Спомен соба: “У овој згради је априла месеца 1941. био окупаторски затвор у којем су мучени и убијани родољуби из Црвенке, Нове Црвенке и Сивца. У знак поште и сећања на ове жртве фашитичког терора. СУБНОР Црвенка”.
Занимљиво је да је на “Википедији” о Црвенки вишеструко детаљнија и опширнија страница на немачком него она на српском језику. Ту једино и налазим списак познатих личности рођених у Црвенки - како Немаца тако и Мађара и Срба. Поред горе побројаних југословенских и српских спортиста, у овом месту су рођена и два значајна немачка научника. Социолог Зигфрид Ламнек је рођен у Црвенки 1943. и отишао са родитељима као једногодишња беба. Немачки чувени етнолог Марин Тренк рођен је у Црвенки после рата - 1953. али је касније са родитељима отишао у Немачку.
Од мојих саговорника у Црвенки сазнајем да су пред крај Другог светског рата, од 6. до 8. октобра 1944. припадници СС-а извршили масакр између 700 и 1.000 јеврејских принудних радника који су били у “Маршу смрти” из Бора где су током рата били ангажовани у тамошњим рудницима.
У исповести за британски “Гардијан” 2022, један од преживелих из “Марша смрти” мађарски Јевреј Алекс Бартош, живо се сећа тог догађаја: “У Црвенку смо стигли 6. октобра. Следећег дана видели смо да један војник прича са нашим стражарима и тад су нас поделили у две групе. Они који нису били Јевреји отишли су са делом чувара, а ми остали смо остали под надзором СС трупа. Село је било напуштено. Нас су одвели у један део код циглане и тамо смо чекали. Док сам био у Бору, спријатељио сам се са четворицом и држали смо се све време пута. Сада смо били на корак од једног обора. Видео сам како воде једну мању групу. После пар минута чули су се рафали. Војници су се вратили и повели још пар људи, опет рафали... Све се понављало, изнова и изнова, до дубоко у ноћ. Нама, који смо још преостали, наредили су да спавамо. Ноге су ме болеле од вишенедељног пешачења. Изуо сам се и легао сам бос, све време слушајући звуке у даљини. Деловало је као да смо све ближе борбеној линији. Са зором су убиства настављена. Моји пријатељи и ја смо били све ближе смрти, а када су нам војници наредили да кренемо, схватио сам да су ми стопала толико отекла током ноћи да више нисам могао да обујем чизме. Толико сам се мучио да се обујем, да се један војник изнервирао и бесно ме ударио кундаком. Наставио је да ме удара, док су моји пријатељи покушавали да ме спасу. Други војник је онда узео групу која је била иза нас и њих су одвели. Када сам дошао себи схватио сам да су нам звуци борбе све ближи. Чекали смо, али се војници нису вратили. Остали смо само још ми и чувари, који су нам рекли да устанемо и кренемо да трчимо. Када су нас дан раније предали војницима, било нас је хиљаду и више. Сад нас је било много много мање... То је била најтежа ноћ за ових 100 година колико сам провео на земљи!”, присетио се Бартош (рођен 1921) који се докопао слободе тек у априлу 1945. а данас живи у Сиднеју у Аустралији.
Први Јевреји су у Црвенки евидентирани 1775. а 1813. године ту је живело шест породица. Највише их је било 1900. и то 67 душа. Место је имало Синагогу и јеврејско гробље. Зграда Синагоге је била једноставна правоугаона грађевина, са по два велика прозора на подужним зидовима и нешто сложеније обликованим прочељем. Заједница је била огранак Јеврејске општине у Кули, али је имала свог кантора. Синагога је порушена 1948. као на жалост и већина осталих синагога у Војводине које су преживеле Холокауст. Јеврејско гробље је на срећу сачувано а 2016. је и ограђено али се очигледно ретко одржава…
Занимљиво је да је у Црвенки 2019. боравио мађарски рецитатор Петер Лорант Тот који је у некадашњој циглани “Јединство” представио своју монодраму “Душа сам и желим да живим” која описује логорашко-заточенички пут писца Миклоша Раднотија, још једног од преживелих из “Марша смрти” и сведока масакра у Црвенки. Радноти је, наиме неколико својих песама написао управо током тих неколико дана проведених у Црвенки.
Пар дана пре овог масакра, већина становника Црвенке немачког порекла (њих око 7 хиљада) повукла се са војском у правцу Аустрије и Немачке. Од мештана који су остали у Црвенки, 312 је умрло у логорима.
На њихове претке данас на гробљу у Црвенки подсећа једна посебна целина где су скупљени сачувани споменици и постављена табла: “У помен Подунавски Швабама, грађанима Црвенке који су овде умрли од насељавање 1785. до одласка 1944. У знак захвалности и поштовања према нашим прецима”. Комплекс је 2007. направио Домовински одбор из Минхена у сарадњи са Месном заједницом Црвенка.
Занимљиво је да је ово место годину дана касније - 2008. посетио и Петер Егнер кога не помињу као “славног мештана Црвенке” на немачкој “Википедији”.
Реч је наиме о човеку рођеном у овом селу 1922. који је као стражар у логору Старо Сајмише био одговоран за смрт преко 17.000 затвореника али је избегао руку правде. Он је био у јединицама које су злогласним “душегупкама” превозили логораше из Старог Сајмишта до Јајинаца где су ови стизали мртви пошто би се удавили од угљенмоноксида у камиону. Ту би их бацали у масовне гробнице.
Егнер је током тог боравка у Србији 2008. више дана ноћивао у мотелу „Родић“ у Кули. Досије о Петеру Егнеру Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије преузело је 21. јула 2008. од Архива Града Београда, у коме се јасно види да је он био гестаповац. Експертски тим Тужилаштва за ратне злочине Србије отпутовао је крајем јула 2008. у Немачку ради преузимања података о дешифрованим телеграмима и телепринтерима, када је разбијена шифра „Енигма“. У Берлинском историјском институту који су обезбедили Американци, у Гестаповој архиви, налазили су се подаци о логору Старо сајмиште као и о самом Егнеру. Покренут је поступак за одузимање његовог америчког држављанства како би био изручен Србији, међутим - никад осуђени ратни злочинац Петер Егнер је умро као слободан човек 2011. недалеко од Сијетла у САД.
Роберт Чобан
