Тачније, још од 1880. године.
Ергела данас улази у састав Војне установе „Моровић” и не припада још увек Специјалном резервату природе „Карађорђево”, но због своје изузетне вредности на томе се ради још од 2022. године, када је Министарство заштите животне средине дало Предлог да се прошире границе Резервата,чиме би и она нашла своје место у границама заштићеног подручја.
Екипу „Дневника” дочекао је руководилац ергеле Небојша Златановић, који нам је укратко, док смо ишли у обилазак, испричао њену историју.
– Укупан фонд је сада око 100 грла, али у нека сретна времена, док смо се бавили пољопривредом, било је 700 до 800 коња на ергели, распоређених на мајурима – – рекао нам је Златановић. – У Карађорђеву је направљено пет великих штала, од којих је тренутно активна само једна, дужине 200 метара, у којој су коњи. Превасходно гајимо нонијусе и липицанере, јер те расе коња представљају јединствено генетичко наслеђе и имају научни, културни и економски значај за државу. Поред тога, ергела има изузетне услове и за узгој енглеских пунокрвних и арапских коња па самим тим имамо велике потенцијале за развој коњарства и коњичког спорта, што значајно доприноси атрактивности, препознатљивости и развоју туризма целог Резервата.
У време старе Југославије, каже Златановић, постојала је размена грла, јер су тада биле живе и ергеле у Хрватској, Словенији, БиХ... А и Јосип Броз Тито добијао је коње на поклон, пре свега из арапских земаља, од Гадафија, Хајла Селасија....
Пре шест година, како наводи Небојша Златановић, успело се у намери да се реновира објекат у којима се коњи налазе, а сређене су и штале, фасаде и кровови, зе управна зграда ергеле. Делом је обновљен и Хиподром, који је направљен 1984. године, али није имао трибине:
– Тада је био намењен за тренинге грла, јер су се углавном трке одржавале на Београдском хиподрому. Сада да смо, уз помоћ Министарства одбране, изградили тамо трибине, са жељом да обновимо и тај традиционални тркачки дан на хиподрому у Карађорђеву. Од 2018. формниран је и један коњички вод Гарде за протоколарне активности, а коњи који ће се користити у те сврхе биће претежно нонијуси.
– У оно време је добио двадесетак арапских кобила, које су после његове смрти пребачене делом у Македонију, највећи део је дат у Босну, а нешто је отишло и за Словенију, док се на Карађорђеву угасио узгој арапских коња – вели руководилац ергеле. – Наши су нонијуси, аутохтони коњи Панонске низије, и има их још у Мађарској, Румунији, нешто у Бугарској, те мали део у Хрватској. То су коњи са којима се некада радило у пољопривреди, док нису дошли трактори и остала пољопривредна механизација, а касније су коришћени за потребе војске, за товар и вучу. После Првог светског рата овде је придодат и узгој липицанера, а непосредно пре Другог светској рата почео је и узгој енглеског пунокрвног коња.
Реч је о тркачким коњима, који учествују на галопским тркама, а Небојша нам открива да је период од седамдесетих до деведесетих година био најсјајнији у њиховом узгоју.
– Ергела „Карађорђево” имала је шталу и на Бечком хиподрому. Тамо смо две године заредом, 1971. и 1972. године били најуспешнији власници галопских грла. А липицанери су у Карађорђево дошли углавном набавком из других ергела, с тим да је овде створен један барокни стил липицанера, који је доста препознатљив. У 2018. години смо донацијом из Уједињених Арапских Емирата, од Спортског савеза Абу Дабија, добили 15 грла арапске расе тркачког коња и тако смо поново покренули и њихов узгој, након 40 година паузе.
Узгајање коња ради се првенствено због продаје, па је тако енглеска раса намењена за спортска такмчења, а липицанер, као царски коњ, може да се користи за парадно и дресурно јахање, као и за презање у фијакер, због изразито лепог хода. А нонијус пак може да се јаше и преже, изузетно је миран и може да повуче доста терета, иде у лов... Арапски атови су мало темпераментнији, али могу да буду врсни тркачки коњи.
– Имамо и неколико пони раса за децу, у виду туристичке атракције. Њих најмлађи могу да јашу, а организујемо за посетиоце и вожње фијакером. Наша идеја је да се ергела стави под заштиту и добије статус који има Специјални резерват природе, како бисмо могли да организујемо и друге туристичке понуде, попут лова, фото сафарија и слично. У склопу ергеле налази се и мали музеј са вредним експонатима који причају историју подручја. Између осталог, део посвећен коњарству красе бројни пехари, које су освајала грла са „Карађорђева“ последњих деценија.
О свему што музеј баштини писаћемо у следећем броју недељног „Дневника”.
Ивана Бакмаз
