Самом Скупштином су доминирали извештаји о раду бројних удружења које окупља оно кровно, као и о манифестацијама које ће свако од њих организовати како би се достојно обележио век од завршетка Првог светског рата и велике победе српског оружја, које се тада налазило и у рукама бројних добровољаца који су на Солунски фронт, као кључну стратегијску тачку победе савезника, долазили из заробљеничких логора у Русији, Галицији и из прекоморских земаља оба америчка континента.
- Мада још увек нису систематизовани сви подаци, чињеница је да је, пошто је оружје умукло, преко 40.000 добровољаца тражило колонизацију у Војводини, присаједињеној прво Србији, а потом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца - подсетио је потомак хероја-добровољца са Кајмакчалана, Михајло Јовановић из „Удружења ратних добровољаца 1912-1918, поштовалаца и потомака“.
Тако су настале и десетине нових села по Бачкој и Банату у који се слило највише колониста, као што су Војвода Степа, Александрово, Банатско Карађорђево, Српска Црња..., набраја члан београдског кровног удружења које сигурно држи неславни рекорд као највише и најчешће забрањивано удружење у Србији. Наиме, према неким подацима прво такво удружење ратника-добровољаца формирано је још у 19. веку, тачније 1876. односно годину дана након отпочињања Босанско-херцеговачког устанка који је у историји запамћен као „Невесињска пушка“, али је убрзо и угашено по налогу књажевске династије Обреновић, између осталог и због чињенице да су добровољци делимично потпали по утицај потоњег краља Петра Првог Карађорђевића, који је у устанку учествовао као добровољац под псеудонимом Петар Мркоњић.
Удружење које је поново основано 1903. године по доласку Карађорђевића на престо Србије као „Савез добровољаца Краљевине Србије“ угасили су аустроугарски окупатори 1915., да би након Великог рата заживео као „Савез ратних добровољаца 1912-1918 Краљевине Југославије“, али и поново угашен од стране, овог пута немачког, окупатора 1941.
Голгота се наставила 1941.
Према речима другог домаћина, Душана Вулића који је председник Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918 „Краљ Петар Први” из Алекса Шантића, у Сомбору, његовој и околини Бачке Тополе насељено је 964 добровољачке породице. Они су заслужни за формирање седам потпуно нових насеља, што је тек део од чак 36 села колико их је подигнуто у целој Бачкој.
Без изузетка житељи ових села су током мађарске окупације од 1941. године, у бољем случају прогнани у Недићеву Србију или заточени у Шарвару и другим концентрационим логорима у „Великој Мађарској“.
Након ослобођења и формалног оживљавања удружења, комунистички режим га забрањује 1947. године по налогу Александра Ранковића, а у ери „реалног социјализма“, реоснива се 1969. године на иницијативу тадашњег београдског градоначелника Бранка Пешића, потом тихо прекида са радом у освит пропасти заједничке државе свих Јужних Словена, да би у данашњој форми и под актуеним именом било основано 1990. године. Сомбор и Алекса Шантић ове године у улози домаћина, постарали су се да госте из свих крајева, угосте како то ред налаже, па им је о историјату самог града и колонистичких села у његовој околини пригодно слово одржао вишедеценијски градски повесничар и туристички водич Милан Војновић, који је и сам, као потомак солунског добровољца и дете из колевке, прошао пакао злогласног мађарског фашистичког логора Шарвар у Другом светском рату. Гости су након Сомбора посетили и сам Алекса Шантић, положили цвеће на спомен обележје оснивачима села, херојима Великог рата и присуствовали молебану у тамошњој цркви.
М. Миљеновић
