Ове приче су се вековима преносиле усменим путем, па је свако по мало додавао, а мали број хроничара је опширније писао о овој теми, односно углавном су записани делови „страшних прича“ и историје хајдучије у овом нашем приобаљу Дунава.
Многи мисле да у питомој равници никада није било друмских и других разбојника, сецикеса, пробисвета... Али, било је овде и (не)срећних љубави, лепотица које су истовремено љубиле два рођена брата, па је због тога пропадао и големи капитал, рушени хотели. Ову популарну историју Бачке Паланке и околине тешко је апсолутно утврдити, али наративна историја је сачувала све оно што се некада десило, или је неко волео да се баш то деси.
- У 17. веку Паланчани су пре поласка на дужа путовања знали да морају оставити тестамент, јер је сваки пут био ризик – пише, између осталог, и Радован Шуњка, на пример, један од бројних хроничара бачкопаланачке вароши. – Око Паланке и у самој варошици било је хајдучије, а на изузетном гласу био је извесни „Црни Максим“. О овом хајдуку Старопаланчани и данас причају. Нико му није знао право име и презиме (мада неки и данас причају да знају ко је био тај даса) нико за њега није смео ни да пита, јер је Црни Максим био „газда вароши“. Он је делио правду, узимао је на разне начине од богатих, а плен би по враћању у Паланку делом делио и сиротињи. Због тога је био омиљен у народу, а о њему се причало шапатом. Кажу да је био наочит, али да се никада није нудио удатим женама, већ само удовицама и у то време ретким распуштеницама које су га, како кажу историчари, примале раширених и руку - и ногу.
Поред Максима било је и других хајдука и дружина. Они су били обични разбојници, а најлакша мета били су им салаши. Тачно су знали ко шта има од марве, када је осушио месо, испекао ракију, обрао воће или кукурузе, овро пшеницу... Упадали су на салаше, домаћине везивали, крали коње и кола и односили све што могу да понесу. Власт је била без решења, јер путева није било, веза је била слаба, а када би yандари дошли до салаша могли су само да констатују пљачку, или пребијене салашаре, који су силне батине добијали ако су хтели нешто да сакрију од хајдука. Прича се и данас да је Марија Терезија својевремено наредила да се салаши морају груписати, а да их не сме бити мање од 17, јер усамљени салаши били су лак плен за разбојнике. Приче о Црном Максиму биле су пуне стила и голицале су уши сиротиње, јер је овај хајдук пљачкао богате, а не салашаре и обичне паоре, па је и сиротиња кроз овај зулум видела и део своје освете онима који су за њу били недодирљиви.
- Гроф Котек из Футога, својевремено, на пример, кињио је и израбљивао своје бројне раднике, па паланачки хајдук реши да га упозори – једна је од прича које су пренете на папир. – Упутио је писмо грофу у коме му је поручио да му 5.000 форинти остави у једној шуми на одређено место. Гроф је случај пријавио аустро-угарским властима и добио тражену помоћ. Али, стиже ново писмо у коме му Максим јавља да ће већ исте недеље лично доћи по новац! У писму му поручује да новац држи код себе лично, иначе може велико зло да му се деси.
У дворцу се знало да ће Максим по цену живота одржати дату реч. Вест је изазавала пометњу, страже су удвостручене, а стигло је и појачање. После два дана гроф је добио писмо од једног спахије из Срема, а он му јавља да ће ускоро са сином да га посети. Гроф се посети обрадова, али су се сутрадан војници и официри, иначе грофови чувари, чудили што су се гости задржали само десетак минута. Запрепастили су се када се појавио стари гроф и закукао: „Однесе ми Максим не пет, већ 10.000 форинти“!
Цела прича се касније разјаснила. Максим је са својим другаром отишао у Срем на један спахилук чији је власник био одсутан. Управнику имања представио се као „виши чиновник“ Министарства и није мога да се начуди што спахија, иначе „његов лични пријатељ“ није ту. Енергична и лепа појава Максимова, официрско одело његовог пратиоца и фијакер којим су дошли оставили су на управника снажан утисак. Домаћини су чинили све да гостима угоде, а када је Максим затражио управник му је донео мастило и спахијске коверте са грбом. Тада је написано писмо грофу Котеку, а коњаник га је одмах однео у Футог. Сутрадан је управник ставио гостима на располагање најлепши екипаж да би се провозали по имању, а Максим је уместо да се возика продужио у Футог и његов смели план је успео. Кочијашу је дао 100 форинти и овај се вратио на имање у Срем уверен да је заиста возио великог господина.
Максим је још дуго многима био страх и трепет, док се једног дана, као и увек што бива, због издаје, није нашао опкољен војском. Није хтео да се преда, па је са крова једног млина код Парага пуцао све док је имао муниције. Покушао је да се пробије, али је при томе убијен. Старопаланчани и Парожани и данас препричавају догодовштине Црног Максима. Било је и после хајдука, а има их вероватно и данас, али ни један није достигао „славу“ Максима.
Није у Паланци и њеној околини било само хајдучије. Било је и великих и (не)остварених љубави, али и оних (не)обичних прича, а најинтересантнија је можда она о лепој Ани и хотелу „Дунав“. Бачка Паланка, данас варош са скоро 30.000 становника, има један хотел са три звездице, а почетком прошлог века овде је било пет хотела. Сваки од њих имао је свој омнибус који су вукли коњи, а са њима су госте превозили са обале Дунава и железничке станице. Не само у вароши већ и у околини најпознатији био је хотел „Дунав“ који се налазио на ћошку данашњих улица Југословенске армије и Жарка Зрењанина.
Хотел је имао простор од данашње зграде „комитеје“, па све до куће овде некада познатог др. Дембица. То је био, чак и за садашње појмове велик угоститељски објекат са доста соба и апартмана за преноћиште, великом и лепо уређеном баштом у којој је концертирала музика. Била је ту лепо уређена куглана, билијари, тениско игралиште, па неколико малих и једна велика сала. Власник је био у то време овде познати Јеврејин Ројтер. Кад је остарио цео хотел продао је трговцу Ерлеману који је имао велику радњу за продају текстила где се данас налази кафић „Орхидеја“ у самом центру вароши. Ускоро су нови власници цео хотел срушили, а сав инвентар и цигле, цреп и остали материјал су продали, па чак и плац. Паланчани, па и други гости, у то време и касније могли су у новосадским хотелима да виде прелепе столњаке на којима је писало „Хотел Дунав Немачка Паланка“. По легенди постоје две приче о томе зашто је порушен хотел „Дунав“ у Бачкој Паланаци.
По првој верзији нови власници била су два брата, што је истина, која су се заљубила у исту девојку, извесну прелепу Ану која је била из Бача. Она је своје симпатије и љубав поклањала и једном и другом брату истовремено. Ни један од браће није хтео да одступи, односно да се одрекне лепе Ане и препусти је другом брату. Толико су се омрзли да је цео хотел морао бити порушен. Као што су делили Ану, тако су делили и све од хотела, буквално циглу по циглу. Љубомору између браће потпиривали су остали паланачки угоститељи из, јасно, конкурентских разлога.
По другој верзији, а она није идилична већ чисто практична, нови власник хотела Ерлеман купио је хотел из чисто шпекулативних разлога. Одмах је имао намеру да га поруши, јер је пред сам Први светски рат потражња за грађевинским материјалом била огромна. Продајом грађе, црепа и цигле зарађене су грдне паре.
- Шта је од овога истина није толико битно колико је несхватљива чињеница да су тадашњи општински оци дозволили да се један тако рениомирани угоститељски објекат, од општег значаја, а због нечијег ћефа или уско себичних интереса, сруши – констатовала је тадашња бачкопаланачка интелектуална елита. – Легенде су можда баш зато интересанте, причљиве и голицљиве, јер вас и после пар векова и много деценија терају на размишљање.
Овога пута остала је дилема: ко је и зашто срушио најлепши хотел у вароши!? Да ли због лепе Ане и љубоморне браће, или због шпекулације? Оваква размишљања својствена су и неким нама савременим темама, јер увек ће се наћи неки Црни Максим, лепа Ана и луда, уместо сложна браћа.
Милош Суџум
